Кулпин је једно од најстаријих места војвођанске општине Бачки Петровац које се најраније спомиње у XII, XIII веку. Овдашњи Кулпин датира из 1745. године кад га је населила породица Стратимировић, која је дошла из Херцегоцине. Марија Терезија и Бечки двор дали су им племићку титулу и 10 000 јутара земље, поставши тим једна од ретких српских породица племићког статуса за војничке заслуге у Аустријској царевини.
Једно кратко време, имање је од Стратимировића, откупио Матеј Семзо од Камјонике, али после неколико година, тачније 1889. имање је продао Лазару Дунђерском. Од 1912. године дворац изгледа као данас, породица Дунђерски је задржала посед све до закона о национализацији 1945. године.
Изглед дворца
Згради се прилази великом приступном рампом, која је карактерисала све дворце које је градио Дунђерски – на неки начин то му је био заштитни знак. Тада је настала и лантерна на крову с које је контролисано имање. Са дворишне стране се налази високи партер са полукружном терасом. Главном фасадом доминира класицистички портик са степеништем. и четри пара јонских стубова који носе архитрав и тимпанон. Прозори су украшени полурозетама са фигурама орлова.
Трагом љубави Ленке Дунђерски и Лазе Костића
Како је дворац постао познат по великој и заувек неиспричаној несуђеној љубави између Ленке Дунђерски и Лазе Костића, о којој се говори и дан данас, те је постао неки вид ходочасничког места за романтичаре, и испред њега су бисте овог пара.
Јединствен је доживљај закорачити путем трагова лепе младе Јелене плавооке девојке, ћерке Лазара Дунђерског, богатог српског велепоседника,трговца и добротвора. Битно је споменути како је између осталих донација, његов поклон народу била зграда Народног позоришта у Новом Саду.
Јелена је названа Ленка од мила и била је мезимица и понос своје угледне и богате породице. Висока и складна стаса, говорила је неколико језика, свирала клавир, много путовала и волела јахање. Након докторских студија у Пешти, на позив Лазара Дунђерског, Лаза Костић се преселио на његово имање у Челареву, где је 1891. први пут срео Лазареву кћер Ленку и одмах се заљубио у њу. Мало је рећи да је Костић био очаран њеном лепотом и младошћу. Песник је имао 50, а Ленка тек 21 годину. Упркос годинама родиле су се обостране симпатије и емоције су расле из дана у дан. Као пријатељ породице Дунђерски и врло частан и моралан човек,Лаза Костић је био свестан немогућности њихове везе, али млада Ленка се све време надала.
Лаза Костић је након што је освестио како жеља и љубав коју има према Ленки није могућа,чинио је све да је избегава. Ни време проведено у манастиру Крушедол није успело да угаси љубав коју осећа и да заборави Ленку. Чак јој је нудио друге просце, препоручивао и проводаџисао. Тако јој је једном причао о Николи Тесли, тада младом научнику, амбициозном и интелигентном. Али Ленка је упорно одбијала, не схватајући зашто јој то ради и непрестано је повређује, не желећи да јој призна колико и сам пати због ње. На крају признавши пораз у себи пристаје на предлог Ленкиног оца, да се ожени богатом мираџиком Јулијаном ”Јулчом” Паланачки из Сомбора. Све је било још болније и носило додатни терет туге за младу Ленку, новом пару кум је био нико други него њен отац.
Посетом родног места песника, дворац породице Дунђерски , у којем су се упознали Ленка и Лазар, одише посебном енергијом и духовима прошлости који су ту негде да дочарају делић тренутка заробљеног у вечности. Сазнати колико је част била јача од најискреније жеље, коме је писао писма несрећни песник и молио за помоћ и какав је епилог ова несрећна љубав имала.
Дневник Ленке који је сада обелодањен и нашироко доступан јавности, након 121 годину одаје најдубљла осећања, унутрашње борбе и мисли од тренутка упознавања Лазе па све до ноћи уочи њеног последњег 26 рођендана.
Део записа из Ленкиног дневника:
”Да ли је срце слободно господину Лази? Знам да је раскинуо једну веридбу. Када сам му понудила споменар да се упише, рекао је да једно вече неће бити довољно за смишљање стихова достојних мене. Знам, моја плава коса и очи, и струк, нису остављали равнодушним ни младиће у Бечу. Но, ја нисам томе придавала пажњу, очекујући час када ћу осетити да ми то говори онај прави. Па се лецнух. Није ли прави стигао?
Сусрели смо се јуче. Видно пропао и исцрпљен неком душевном борбом, разбрушенији и немарнији него иначе. Водили смо озбиљне и мучне разговоре.
– Удајте се, удајте госпођице Ленка, ослободите и мене и моју патњу и чежњу.
– Али, г. Лазо, зашто се не бих удала за вас?
– Ја сам стар и недостојан Вас. Ни по чему Вас нисам достојан – понављао је.
Последњи запис 7.новембар 1895. године
”Сутра је мој двадесет шести рођендан. Што сам проживела за ових пет година? Само патњу. Љубав је патња и више не бих могла да волим. А чему онда живот без ње? Да, сутра ми је рођендан. Дариваћу себе и њега најскупоценијим даром: који је вечан и који се не заборавља. Бар док он буде жив. Знаће он. Разумеће све…”
Вест о Ленкиној смрти, Лазу Костића је затекла на брачном путовању у Венецији, а утеху је потражио у Цркви Госпе од Спаса – Санта Мариа дела Салуте. Из велике туге,бола и оног тананог духовног у човеку су проистекли стихови истомене песме, у којој као да се исповеда за све што је до тада носио у себи. Молитва у болу је подарила једну од најлепших љубавних песама прошлог века.
После смрти Лазе Костића објављен је део рукописа његовог Дневника снова, у којем је описао доживљаје своје унутрашње личности, чија је главна јунакиња била Ленка. У дневнику је писац открио да је Ленка била инспирација за његову најлепшу љубавну песму “Санта Мариа делла Салуте”. Своје снове почео је да бележи тек 1903. године, осам година након њене смрти, а исто толико био је ожењен Јулијаном. Према записима из његовог дневника, Ленка за њега никад није била “сасвим мртва”.
Обоје су преминули у Бечу, да ли је тај град био место њиховог сједињавања ка оностраности и вечности где је љубав била могућа.
Након посете овом велелепном здању, моћи ћете да разумете у потпуности речи песме “Санта Мариа делла Салуте”.
Преузмите андроид апликацију.
