У Новом Саду, у једној гаражи, крије се делић духа Тоскане на два точка, стар скоро 70 година. Реч је о легендарној Веспи, произведеној давне 1957. године.
Комплетно рестаурирана, у оригиналној препознатљивој светло плавој боји, на улицама Новог Сада повремено прође и измами погледе, што љубитеља, што оних који и нису толико упућени у историју овог модела.
„Произведена је 1957. године, а у Србији је регистрована први пут 1961. Оно што ја последње знам о њој је да је припадала једном архитекти у Београду, који ју је продао мом другару, такође из Београда, који је урадио комплетну рестаурацију ове Веспе“, прича нам власник мотора, Петар Арсић, такође председник Веспа клуба Нови Сад.
Овај модел има 150 кубика, развија 5,4 коњске снаге и максималну брзину од 60 километара на час. Ипак, уз сву популарност Веспе, рестаурација је ипак тежак, друг и скуп процес.
„Све на овој Веспи је оригинално, почев од боје, свих делова, оригиналног километар сата, ручки, седишта и тако даље. Рестаурација је трајала дуго, није била једноставна, јер је тешко набавити делове с обзиром на годину производње. Сви делови су купљени од Маура Пасколија, познатог добављача делова у Италији“, објашњава Петар.
„Ова Веспа, да будем искрен, није за вожњу на дуге стазе, за данашњи саобраћај, поготово какав имамо у Новом Саду, није баш једноставна и лагана за редовну у потребу, али је возим за душу, кад је лепо време одем са њом на кафу и стварно уживам у њој“, закључује Петар Арсић.
У разговору са Петром сазнали смо да овакве рестауриране Веспе вреде око 10.000 евра, те да их из ових година има само неколико у Србији. Највише их, наравно, има у Италији.
Зашто је Веспа „посебна“?
Мало који мотоцикл можете лако препознати као италијанског двоточкаша чија је каросерија сачињена из једног јединог дела – мотоцикл који је дефинисао како изгледа данашњи скутер.
Након Другог светског рата, када је италијанска економија била на својим најнижим гранама, Енрико Пјађо, син оснивача компаније Пјађо, напустио је рад на авионима и посветио се креирању возила за „широке народне масе“.
Најпре су његови инжињери осмислили „MP5“ , назван „Паперино“ (Паја патак), први прототип мотоцикла за производњу.
Пјађо је желео више, потребно је било да мотор буде постављен на друго место, а не између ногу, како би могле да га возе и даме у сукњама и хаљинама.
Затим је унајмио аеронаутичког инжењера Корадина Д’Асканија да редизајнира скутер и усаврши његову функционалност.
Тада је први пут настао модел „MP6“, а када га је Пјађо видео, рекао је: „Изгледа као оса!“ (Sembra una vespa) и тако му на месту дао назив, а Д’Асканио је остао запамћен као њен „отац“.
Тако је настала Веспа, „осоликог“ изгледа и звука, уједно и први скутер у пропорцијама какве данас познајемо.
Од те 1946. године успешно се производи већ 77 година, тренутно ништа мање популарна него у прошлом веку.
Зашто је Веспа то што јесте рекао нам је и њен власник, а на његове речи сувишно је додавати било шта.
„Једноставно, препознатљива је, та њена силуета и тај облик је нешто што је у целом свету препознатљиво, чим виде Веспу, и млади и стари, без обзира на пол, годиште и меридијан на ком се налазе – сви знају шта је Веспа.“
Преузмите андроид апликацију.
