Da li znate zašto se velika vrućina kaže da je „pseća“?
Velika žega, obično krajem jula ili početkom avgusta, kad sunce nemilosrdno peče, kad se i sama priroda ukoči, pritisnuta jarom, bez i najmanjeg daška osvežavajućeg vetra, takva žega naziva se kod nas, pa i u jezicima nekih drugih naroda – pasja vrućina.
Jedan od svakako najboljih opisa pasje vrućine ili pasjih dana dao je Janko Veselinović u svojoj priči Grad:
„Vrućina i omorina… Nigde cvrkuta, nigde vetrića! Pogdekoji seljak prođe ulicom, prekinuo sapinjač, raspučio prsa, zaturio kapu na zatiljak, pa korača teško, jedva boga naziva. Goveda se zaobadala, pa jure ulicom kao besomučna; konji stali kraj plota, u pašnjaku, znoj ih oblio, a oni okrenuli glave jedan drugom, pa mašu i repom se brane od silne muve; psi polegali pod streje, zatvorili oči, isplazili jezike, i leno regnu tek onda kad im muva na njušku padne… I živina poskapa. Guščići polegali po bari, kokoši se sklonile u hladove, opustile krila, pa zinule od teška zora; a ćurke zabole kljunove u zemlju, pa se ne miču… I drveta opustila lišće, i kukuruz se presukao, i vlat pšenice stoji uspravno kao sveća, ni da se njihne… Da bog sačuva!… Sve igra pred očima; i onaj vazduh pobledeo i otežao, pa te guši kao pepeo; kroza nj te sunce žeže kao žeravica, a bledim se nebom valja poneki žbunić: beo, siv, mrk, golubije boje…”
Obično se misli da je takva, pasja vrućina nazvana tako po psima. Veruje se, naime, da oni teško podnose žegu, zato što se ne znoje. I u Veselinovićevom opisu vidimo ih kako su, bežeći od silne jare, „polegli pod streje, zatvorili oči, isplazili jezike” pa lenjo dašću.
Pa ipak, izraz pasja vrućina nema nikakve veze sa psima. On je nastao davno, u jednoj dalekoj zemlji i civilizaciji – u drevnom Egiptu.
Ovaj termin je nastao u starom Egiptu, a vezuje se za pojavu Sirijusa, najsjajnije zvezde na nebu i jedne od naših najbližih zvezda (8,7 svetlosnih godina od Zemlje), koja je veoma dobro vidljiva sa Zemljine južne hemisfere, kao i iz zemalja nešto severnije od ekvatora.
Na egipatskom nebu, Sirijus se pojavljuje u julu svake godine, a nestaje iza horizonta tek u aprilu ili maju sledeće godine. Pojava Sirijusa na ovim prostorima izaziva velike vrućine i Egipćani su verovali da ova zvezda dodatno doprinosi toploti tokom leta, a pošto se Sirijus nalazi u sazvežđu Velikog psa, takve vrućine se nazivaju psećim vrućinama ili psećim danima. Od starih Egipćana ovaj termin su prvi preuzeli Rimljani, a od njih i drugi evropski narodi.
Preuzmite android aplikaciju.
