Први новосадски филм сниман је током 1915. године. За ово остварење везано је мноштво анегдота и занимљивости, а у средишту је један младић који је због љубави ка филму био спреман на ризике и доживео да га одушевљена публика носи на раменима.
Нажалост, његов преран одлазак спречио је да оствари све своје филмске снове. Ово је прича о филму “Лопов као детектив”.
Пропаганда која је пратила Први светски рат у великој мери утицала је на развој филмске индустрије. Тих година у Новом Саду деловала је испостава угарске продукцијске куће „Проја“ из Клужа.
За ову продукцијску кућу неколико година раније филмове је снимио и Михаљ Кертез, касније славни Мајкл Кертиз, редитељ Оскаром награђене „Казабланке“. У овим филмовима глумио је и Михаљ Варкоњи, касније холивудски глумац Виктор Варкони који је остварио низ значајних улога, укључујући и „За ким звоно звони“ са Гаријем Купером и Ингрид Бергман.
Оснивач „Проје“ Јене Јеновић, иначе управник Народног позоришта у Клужу, јула 1915. у Новом Саду је снимио филм који није сачуван, али је у штампи тог времена забележена вест о пештанској премијери.
Поред печујских глумаца у филму су глумила и двојица Новосађана – Ференц Шомон и Владимир Тотовић, који ће касније постати пионир спрске кинематографије и први српски филмаџија.
Тотовић је рођен 1896. у новосадској трговачкој породици, и требало је да настави очев посао, али се против његове воље посветио филму.
За кинематографију га је заинтересовао пријатељ Ференц Шомон, последњи Немац који је похађао Српску православну гимназију – додуше врло неуспешно, па је зарађивао као статиста на филмовима сниманим у Берлину.
Након што је 1915. завршио трговачку школу са одличним успехом, 17-годишњи Тотовић припремао се за студије на Бечкој трговачкој академији. Тада је постао власник своје прве камере. Наводно му је отац Јован, богати трговац, купио малу ернеманн камеру и филмску траку, а према другом извору, Владимир је сам себи купио камеру од уштеђевине.
Тако је почео да ствара филмове. Током лета снимио је краћи филм „Спасилац“, са свега неколико кадрова, у којем девојка упада у дубоку воду, а спасавају је вучјак и младић, којег глуми сам Владимир. „Спасилац“ је био нека врста пробног филма. Током августа, Тотовић је у Пешти глумио у три филма продуцентске куће Корвин. Желео је да овлада свим неопходним знањима у вези са продукцијом и снимањем филмова.апликацију.
А онда је крајем октобра и почетком новембра те године почео да снима филм „Лопов као детектив“.
Био је то неми филм, а Тотовић је од мајке позајмио новац за снимање. Сценарио је написао сам, и глумио је главну мушку улогу. Његова сестра Јулијана тумачила је улогу баронице Хабениц, док су остатак глумачке поставе чинили његови пријатељи – Ференц Шомон, Војин Татић, Рожика Куборци, Ђорђе Теодоровић, Ђура Гвозденовић, те Милан Продановић који је касније постао познати новосадски лекар.
Филм је причао причу о изгладнелом Тоту (истог имена као и прослављени лик из италијанских комедија) који је украо дијамантски накит од баронице, али и њега покраду лопови. О
н потом уз помоћ два полицајца, које су играли Теодоровић и Гвозденовић, покушава да ухвати лопове. С обзиром на то да је први био висок и мршав, а други низак и пуначак, ова два полицајца су изгледала су као новосадска верзија Пата и Паташона, чувеног данског комичарског дуа. Филм је имао срећан крај – за успешно хватање лопова главни лик у филму добио је хиљаду круна.
Филм је сниман у Поштанској, Змај Јовиној и улици Илије Огњановића, као и једној згради поред катедрале која више не постоји. У читавом подухвату главну реч је водио сам Владимир, а асистент му је била његова сестра Јуца.
Од ноћних стражара позајмили су мундире, и кредом су исцртали дугмад и све ознаке полицајаца. Владимир је филм делом монтирао у очевој радионици, више уз помоћ сниматеља и технике „Корвина“.
Премијера филма Лопов као детектив била је у препуном новосадском биоскопу Корзо, 17. јануара 1916. год.
Одушевљена публика на раменима је изнела Тотовића. И следећег дана све улазнице су биле распродате.
Два дана касније Тотовић је отпутовао за Будимпешту, где је продао свог Лопова за 3560 круна, од чега је мајци вратио позајмицу од 3380 круна. Након овога Тотовић је отпутовао на студије у Беч, где је наставио да интензивно глуми.
Желећи да што пре прикупи паре за следећи филм, глумио је све, од главих до мање споредних улога, а по потреби је био и статиста. За продуцентску кућу Саша снимио је три филма, али како су они давали примат документарцима и журналима, а Тотовић уметничком филму, он се окреће ка мањем продуценту Регент, за који снима шест филмова.
Владимир Тотовић је показивао склоност ка комедији. Како је писао брату у Праг, назив његовог следећег филма требало је да буде Мртвачки клуб. Планирао је да овај филм има комични карактер са доста авантуристичких сцена.
Међутим, средином априла 1916. Тотовић добија позив за регрутацију. Након шестомесечне обуке као аустроугарски војник одлази на италијанско ратиште. Погинуо је на фронту, око реке Соче у Словенији 1917. Имао је само деветнаест година.
Владимир Тотовић је био продуцент, режисер, сниматељ и глумац – први Србин који се бавио свим тим филмским пословима. Колико се зна, за собом је оставио два новосадска филма која је сам осмислио и режирао, и десетак дела у продукцији пештанских и бечких филмских кућа у којима је глумио.
Istorijat novosadskih bioskopa: Od Apola i Korza do Jadrana i Arene
Преузмите андроид апликацију.
