Српска средњовековна кухиња заправо је била пуно богатија и разноврснија него што ми то данас предпостављамо.
На трпези су тада биле разне ђаконије, од којих су неке на менију и у 21. веку.
Најважнија намирница на средњовековној трпези био је хлеб и погача. Погача је старија од хлеба, а стари Словени су је користили у обредима посвећеним старим боговима.
О важности ове намирнице можда најбоље сведочи фраза из народа и цркве – „Хлеб наш насушни“. Хлеб се налазио на свакој трпези, од скромних сељачких и кметовских па до трпеза великаша.
Хлеб се правио од различитих житарица: Пшенице, јечма, зоби, ражи и проса. Прва српска пекара, „Јасина пекарица“, основана је у Новом Брду почетком петнаестог века.
Друга намирница вредела је колико и злато. Со је као и данас, била важан састојак у исхрани. Рудници соли (солане) налазили су се на приморју. Најпознатије солане биле су у Зети и недалеко од ушћа реке Бојане у Јадран
Поврће је било важан део исхране, гајило се у вртовима а наши преци су имали развијен систем наводњавања. Поврће се тада звало „Зеље“.
У зеље су спадали купус, ротква, репа, црни и бели лук (лук и ротква су били „љуто зеље“). Док се од махунарица гајило сочиво (односно лећа), боб, грашак, „сланутак“, маk.
Месо је било неизоставни део оброка. На трпезама су се налазила меса домаћих животиња и перади. На цени су биле јагњетина и прасетина. Такође наши преци су користили млеко и млечне прерађевине, попут сира, који се добијало од крављег, овчијег, козијег и магарећег млека.
Месо дивљачи било је резервисано за краљеве и великаше. Тада је постојао ритуал да се прво иде у лов на дивљач, а увече организују раскошне гозбе. Нико сем властеле није смео да иде у лов или једе месо дивљачи.
Ђаконије су се спремале од меса дивљих свиња, јелена, срндаћа, зечева, фазана, дивљих патки, јеребица, али и од две заборављене животиње – тури (врста дивљег говечета) и зубри (европски бизон), који је пре 2 века ишезао са нашег поднебља, да би пре 2 године из Пољске на Фрушку гору, стигло неколико примерака.
Што се воћа тиче, оно се јело свеже или сушено. У континенталном делу земље махом су се јеле јабуке, крушке, трешње, вишње, шљиве, док се у приморским областима јео лимун, поморанџа, бадем, нар, смоква, лешник и шипак. Ораси су нарочито у Метохији били распрострањени, док је дудињака било на имањима Душановог манастира Светих Арханђела у Призрену. Срби су у средњем веку радо производили и конзумирали мед.
Јела се наравно и риба, и то много рибе: речна, језерска, морска. Морска риба је путем трговачких каравана налазила свој пут и до унутрашњости Србије. На калуђерским трпезама могли су се наћи и морски плодови и хоботнице.
У српском средњем веку владао је идеал мужевности и мушке снаге. Мушкарци су тада невезано за то да ли су били сељаци, занатлије или витезови јели пуно меса како би одржали снагу свог тела. За снагу је било најбоље „пржено“ месо. За пржење меса користила се свињска маст, овчији лој а неретко и маслиново уље.
Србија је у средњем веку, тачније 1412. године добила и први закон о заштити потрошача. Према њему, купац на пијаци нису дужни продавцима плаћати за лош хлеб, сир, воће, сочиво и рибу.
За доручак у средњем веку наши преци су јели Качамак, Цицвару и Попару, које су се до данашњих дана задржале на нашем менију.
Преузмите андроид апликацију.
