Jedno od najalarmantnijih oblika nasilja pored fizičkog jeste i internet nasilje sa kojim se prema istraživanju Unicefa suoči oko 25 odsto dece.
Digitalno nasilje predstavlja jedno od najučestalijih problema savremenog doba kada su u pitanju školarci, a nažalost može se odvijati na društvenim mrežama, aplikacijama za razmenu poruka, gemjing platformama i mobilnim telefonima.
U razgovoru sa psihologom Branislavom Stević, došli smo do zaključaka da je to ponašanje koje ima za cilj da uplaši, naljuti i osramoti osobe koje su napadnute.
Pre svega, u kojoj meri internet komentari utiču na decu?
„Prema istraživanju Unicefa oko 25% dece ne govori uopšte o internet komentarima koji ih povređuju. Određen broj dece ignoriše komentare ili se požali roditeljima/starateljima. Teško je dati jasnu procenu o tome koliko komentari na internetu mogu biti povređujući, ali svakako da imamo problem i kada se jedno dete požali ili oseća ugroženo odnosno povređeno. Sadašnji podaci govore o tome da je oko 30 odsto dece doživelo neku vrstu uznemirujućeg iskustva na internetu“.
Da li u takvoj situaciji postoji neki mehanizam odbrane?
„Ne postoji univerzalni mehanizam odbrane jer je svako dete individua za sebe. Međutim, postoji jedan sistem prevencije, gde se sa decom razgovara o potencijalnim uvredljivim ili neprimerenim porukama koje mogu da prime i kako da se odnose prema takvom sadržaju“.
U kojoj meri se njihov socijalni svet odigrava na internetu?
„U ogromnoj meri, nažalost. Procena je da više od dve trećine mladih ima neku socijalnu mrežu i da u proseku provode više od četiri sata na internetu. Kada u obzir uzmemo da ostatak vremena provodi u školi i na vanškolskim aktivnostima (sport, muzičke škole, jezici) zapravo dolazimo do poražavajuće činjenice da je maltene njihov celokupni socijalni život vezan za internet“.
To znači da deca više vremena provode na socijalnim mrežama nego što međusobno razgovaraju?
„Apsolutno, prosek vremena mladih provedenog na internetu je više od četiri sata dnevno. Čak ukupna nedeljna komunikacija koja se odvija uživo je manja od dnevno provedenog vremena na internetu“.
Da li kroz pozitivne ili negativne komentare i lajkove stvaraju sopstvenu vrednost?
„Veoma često, upravo zbog činjenice da im je u jednom delu razvoja ličnosti od izuzetne važnosti vršnjačko mišljenje. Pridaje se veliki značaj tome i često mlade osobe na mogu da se izbore sa negativnim validacijama vršnjaka. Najčešće se povlače u samoizolaciju i osećaju depresivno. U ređim slučajevima će kritiku ili negativnu validaciju konstruktivno prihvatiti i imati jednu vrstu zdravog odnosa prema tome. Važnija je internet potvrda jer to veći broj osoba može da primeti. Samim tim, oni se osećaju uspešnije i značajnije u određenoj vršnjačkoj grupi, što ima potvrđuje poziciju koja je za njih od presudnog značaja“.
Uglavnom imaju lažne profile na kojima komentarišu i lajkuju sadržaj koji žele, a da se pritom ne zna njihov identitet. Kako roditelji mogu da saznaju koji sadržaj dete prati i kako mogu da kontrolišu internet prostor oko deteta?
„U praksi sve češće imamo situaciju da su deca digitalno pisemnija od roditelja. Koliko god roditelji bili uključeni u to što deca prate na internetu, sa porastom godina, deteta verovatno neće biti u mogućnosti da isprate sve. Ono što je mnogo značajnije je, da roditelji izgrade sa decom odnos pun poverenja i međusobnog uvažavanja i prihvatanja. Tako će se izbeći potencijalno neprihvatljive i često opasne situacije na internetu, jer koliko god deca bila umešna da odgovore oni ipak nemaju ni kognitivnu ni emocinalnu zrelost da obrade i razumeju na pravi način neprikladan i povredjujući sadržaj“.
Kako prići detetu i razgovarati sa njim/njom ukoliko se primeti promena u ponašanju prouzrokovana nekim komentarom ili nasiljem na internetu?
„Sa decom je neophodno strpljivo razgovarati i iskazati veliku toleranciju za mogućnost da uopšte o tome govore. Ne treba ih kritički propitivati, naročito ih nije dobro osuđivati, jer nakon toga će se veoma teško uspostaviti zdrav kanal komunikacije. Roditelji treba da pokažu spremnost da sačekaju da deca budu spremna da govore o tome što ih muči ili što im je neprijatno. Nasilje se prepoznaje tako što će se pojaviti disfunkcionalne emocije. One emocije koje nisu uobičajene kada se obavlja svakodnevna komunikacija na internetu. Ako se neko oseti neprijatno, poniženo, povređeno, uvređeno, velika je verovatnoća da se radi o internet nasilju. Važno je edukovati mlade o tome šta zapravo jeste internet nasilje i koje oblike može da ima“.
Da li se preteruje sa brigom oko negativnog uticaja interneta na decu, kako razlikovati negativan komentar od šikaniranja? Kako prepoznati internet nasilje?
„Po mom mišljenju, nikad dovoljno opreza kada je internet u pitanju, naročito kod dece mlađe od 11 godina. Negativan komentar se najčešće razlikuje od nasilja na internetu po intenzitetu i dugotrajnosti emocionalne reakcije koju neko ko je žrtva može da oseti. Ono što je bitno uvek istaći da posledice ovakvog nasilja mogu biti fatalne i zato je važno da se o tome govori“, za Gradske info govorila je psiholog Branislava Stević.
Odlažu se sledeći događaji povodom tragedije koji se dogodila u OŠ „Vladislav Ribnikar“
Preuzmite android aplikaciju.
