Како данас изгледа удварати се у Новом Саду? Да ли је све исто као и пре неколико година? Да ли смо се улењили, да ли се трудимо или смо све препустили dating апликацијама?
Раније, док сам била млађа, када је било нормално да родитељима пре него што кренеш од куће направиш потпуни извештај о томе с ким ћеш, где ћеш и шта ћеш да радиш, мама ме је често испитивала куда сам ја то пошла?
На мој одговор да сам “пошла“ са тим и тим, она би раширила своје зенице највише колико би могла и уозбиљеним тоном захтевала да јој јасно дефинишем реч “пошла“.
Колико год су ми ове ствари на почетку биле смешне, у неком од наших разговора, схватила сам да се у Новом Саду пре педесетак година, “пошли смо“, или “кренули смо“ изговарало у смислу да си са неким започео емотивни однос.
Кроз смех сам је брзо разуверила: “Е драга мама, не креће се данас, нигде, ни са ким, тако лако!“
Истина је да староседеоци и даље живе у уверењу да је Нови Сад један од најромантичнијих градова у нашој држави, те да лепо сређене девојке, којих је, нескромно могу рећи, овде највише, на сваком ћошку налећу на џентлмене и каваљере који покушавају да их освоје.
Уколико се ослонимо на статистике, према последњем попису становништва Новим Садом шета мало јаче од пет процената већег броја жена у односу на мушкарце.
Да ли је ова бројност једна од варијабли због којих Новосађанке данас све чешће кукају како правих удварача нема?
Уколико сте некада гледали романтичне филмове, знате да сваки градски кутак може бити погодно место за упознавање сродне душе. “Онај прави“, или “она права“ може наићи док испијате јутарњу кафу уз новине и доручак у омиљеном ресторану, или рецимо, када у вечерњим часовима са својом екипом кренете путем доброг провода у неку од познатих новосадских пивница.
Прича се да је у шетњи Дунавским парком некада је умео да вам се придружи понеки учтиви господин, који би се понудио да вас испрати до вашег одредишта, заштити вас од ситних капи кише својим кишобраном, а ако му довољно верујете, комотно сте могли и да му “увалите“ своју торбу.
Како наше суграђанке, средњих година, кажу кроз смех… Ти исти џентлмени из њиховог времена изумрли су као посебне врсте диносауруса, а ретки који су опстали су своје удварање пребацили на друштвене мреже.
Истина је да “јача половина“, све чешће своје путеве до женских срца проналази у online свету.
Знате, чак и онда, када се излазило по кафићима, знало се ко где иде. Млади су ишли на једна места, док су старији одлазили на друга и постојала је јасна граница ко где излази. Тако је и данас у овом, вирутелном, свету.
Старији суграђани своје удварачке способности обично у дело спроводе преко Facebook-a, док млађи своје заводничке потезе обично чине путем Instagrama.
Ако ништа, барем смо остали доследни да не мешамо генерације, зар не?
Интензитет којим се даме жале на мушку храброст само преко друштвених мрежа, пропорционалан је мушким ставовима да су друштвене мреже само колатерална штета, јер им се чини да су наше суграђанке сваким даном све надменије.
Да ли су Новосађанке стварно постале толико уображене? Да ли се, док смо ономад, још практиковали шетње корзом и удварање на истом, исто толико често могло чути то озлоглашено: “Не!“?
Када сте Новосађанин средњих година, своје удварачке способности обично, путем Facebook-a, каналишете на жене приближних година. Питања се своде на: “Ћао, лепа си, да ли си удата? Хоћеш да се упознамо?“, те нема ту неке претеране мистерије шта људи хоће једни од других.
Ипак, жену која је остварена и зна шта хоће, понекад овакав приступ уме и да увреди, јер иако у мушко-женским односима нико није глуп, недостаје онај предивни сегмент неизвесности са почетка када мушкарац приђе жени и прво потегне неки необавезан разговор, те тек након њега, уколико се “поклопе“, он покушава да оствари контакт како би је још једном видео.
Код младих суграђана, прича тече мало другачијим током, али се завршава на истом месту. Овде се виртуелно удварање своди на: “Погледао/ла ми је причу на Instagramu!“, или детаљно планирање и сценирање свог живота како би нешто усликао и поставио, те да би особа која ти се допада то видела и, ако будеш имао среће, одреаговала.
Наравно да ће се чешће догодити да младој девојци приђе младић у клубу и започне неку необавезну причу у циљу упознавања. Међутим, да вас разуверим на самом почетку, у деведесет посто случајева, момци који прилазе нису типични Новосађани, већ туристи или момци који су у наш град недавно пристигли ради студирања.
Наравно, не треба генерализовати и у сваком моменту треба у глави имати да постоји и мали број оних које можемо назвати изузецима.
Данас смо све преселили у виртуелни свет, а онда се све гласније бунимо и негодујемо што су нам међуљудски односи сваким даном све хладнији.
Ипак, уколико повучемо црту, не можемо кривити ни једну ни другу страну. Остаје нам да само да се надамо, да нам ситуација у граду ипак не умире и, да на самом крају, како Балашевић каже: “Ретки нађу ретке!“.
Можда је ситуација у другим градовима живља из неких других разлога, по којима ми, да се разумемо, не бисмо ни волели да будемо препознатљиви…
Можда код нас не постоји довољно девојака које се полу-голе и пијане сликају по кафанама и сплавовима, па самим тим нема ни типова са сумњивим намерама који би желели само једно?
Можда у Новом Саду стварно живе девојке за које се вреди трудити? Таквима није лако прићи јер се бојиш да мораш да изабереш праву реч.
Можда се о нама говори да смо толико лепи, не само због наше спољашности него и унутрашњости и културе понашања?
Можда се друштвени живот Новог Сада заиста преселио на друштвене мреже, да би се неколицина њих која је остала да тумара у стварном времену лакше пронашла? Ко зна… Шта ви мислите?
Преузмите андроид апликацију.
