Постоје људи којима је календар увек пун. Данас је концерт, сутра промоција књиге, прекосутра дружење, викендом путовање, организација догађаја. Увек постоји још један догађај, још једно окупљање, још једна прилика да се буде међу људима. На први поглед, такав живот делује испуњено и узбудљиво. Међутим, психолози упозоравају да иза непрекидне потребе за активностима понекад могу да се крију много дубљи разлози.
Наравно, многи људи су природно друштвени и уживају у богатом друштвеном животу. Али када особа готово никада не оставља простор за мир, одмор или самоћу, вреди поставити питање, шта је покреће.
Када тишина постане непријатељ
Некима није тешко да буду сами. Могу да проведу вече код куће, читају књигу, гледају филм или једноставно уживају у тишини. Другима је таква помисао готово неподношљива.
Психолози објашњавају да непрекидна заузетост понекад служи као начин да побегнемо од непријатних емоција. Када нема састанака, догађаја и разговора, остајемо сами са својим мислима. Тада на површину могу да испливају усамљеност, анксиозност, туга, незадовољство или проблеми које дуго одлажемо да решимо.
У том случају стална активност није извор задовољства, већ својеврсна заштита од унутрашњег немира. Што је распоред пунији, мање је простора за суочавање са оним што нас мучи.
Страх да ће нам нешто важно промаћи
У савременој психологији постоји појам ФОМО (Fear of Missing Out), односно страх од пропуштања. Реч је о осећају да се негде дешава нешто занимљиво, важно или вредно пажње, а да ми нисмо део тога.
Особе које имају изражен ФОМО често осећају потребу да буду присутне свуда. Тешко одбијају позиве, проверавају друштвене мреже како би виделе шта други раде и осећају нелагоду када нису укључене у друштвена дешавања.
Проблем је што такав начин живота ретко доноси истинско задовољство. Уместо да уживају у тренутку, људи постају заокупљени бригом да можда постоји неко друго место на којем би им било боље, занимљивије или корисније. Тако потрага за искуствима постаје бескрајна трка у којој је готово немогуће осетити да смо заиста стигли на циљ.
Може ли стална активност да прикрије унутрашњу празнину?
Понекад се иза препуног распореда крије нешто много теже за препознавање: осећај празнине. Човек може бити окружен људима, присуствовати бројним догађајима и имати утисак да је стално у покрету, а да се истовремено осећа дубоко усамљено. Разлог је што количина контаката није исто што и блискост.
Психолози истичу да се унутрашња празнина често јавља када недостају аутентични односи, осећај припадности или повезаност са сопственим потребама и вредностима. У таквим ситуацијама активности могу да послуже као привремено олакшање, али не решавају суштински проблем.
Зато није реткост да особа која је цео дан била окружена људима увече осети неочекивану тугу или усамљеност чим остане сама.
Кључно питање није колико смо активни, већ зашто
Психолози наглашавају да проблем није у томе што неко воли догађаје, дружења и динамичан живот. Друштвеност је здрава и важна људска потреба.
Много је важније шта осећамо када свега тога нема. Ако можемо да уживамо и у активностима и у тренуцима самоће, вероватно је реч о здравој равнотежи. Међутим, ако нас празни дан у календару испуњава нелагодом, нервозом или осећајем бесмисла, можда вреди застати и запитати се да ли бежимо од нечега што нас чека у нама самима.
Јер понекад највећи изазов није пронаћи следећи догађај, већ научити да будемо добро и онда када се ништа не дешава.
Преузмите андроид апликацију.
