Naučnici koji proučavaju ponašanje zmija često se suočavaju sa teškom dilemom: kako ući u um reptila?
Primati gestikulišu rukama, slonovi daju signale surlom, a vrane kljucaju kljunom i tako daju specifične odgovor tokom eksperimenta. Ali zmije? Zato su istraživači sada osmislili test samo za njih, u kojem su iskoristili njihove prednosti: hemijska čula.
Zmije se oslanjaju na hemijske signale da prepoznaju plen, pobegnu od predatora, pronađu partnera. Osim čula mirisa, zmije takođe trzaju jezikom kako bi prenele hemijske signale (na primer, feromone) do specijalizovanog organa u nepcu, ta radnja je recimo ekvivalentna njušenju.
Nedavno istraživanje zmija podvezica, rasprostranjene vrste u Severnoj Americi, otkrilo je da gmizavci mogu da razlikuju sopstveni hemijski potpis. Vođa studije, Gordon Burghart, etolog i psiholog sa Univerziteta u Tenesiju (Noksvil, Sjedinjene Države), potvrđuje da je to demonstracija samoprepoznavanja, zmijska verzija prepoznavanja odraza u ogledalu
Prepoznavanje sopstvenog odraza smatra se naprednom sposobnošću i potvrđeno je samo kod nekoliko vrsta (pored ljudi), kao što su šimpanze, orangutani i delfini.
„Zmije pokazuju mnogo istih kognitivnih i perceptivnih mehanizama kao i druge životinje ako ih proučavate na pravi način, postavljate im prava pitanja i poštujete njihovu biologiju i način komunikacije sa ostatkom sveta“, kaže Burghart.
U studiji, koja je nedavno objavljena, Burghart i njegove kolege proučavali su 24 zmije podvezice rođene u leglu u njihovoj laboratoriji u Tenesiju. Zmije su samostalno živele od rođenja i hranjene su ribom ili crvima, što je omogućavalo da se izmet zmija hemijski razlikuje.
Kada su zmije bile stare četiri meseca, istaživači su ih pojedinačno izlagali različitim stimulansima: njihovom prljavom kavezu, prljavom kavezu brata ili sestre koji su hranjeni istom hranom, prljavom kavezu brata ili sestare istog pola hranjenih drugačijom hranom i čistoj podlozi kaveza. Tokom svakog eksperimenta, naučnici su merili ritam trzanja jezika svake zmije i njeno kretanje po kavezu.
Zmije su manje škljocale jezikom kada su bile izložene prljavoj podlozi legla hranjenog istom hranom u odnosu na izloženost sopstvenoj prljavoj podlozi.
Burghart kaže da ovo ponašanje pokazuje da zmije podvezice mogu da prepoznaju sopstvene hemijske signale koji se razlikuju od hemisjkih signala drugih zmija, čak i blisko srodnih zmija koje jedu istu hranu.
Pre oko 50 godina, američki psiholog Gordon Galup i njegove kolege razvili su test za samoprepoznavanje u ogledalu koji je standard za mnoge eksperimentalne studije.
Istraživači stavljaju znak negde na telo životinje koji ona može da vidi samo u svom odrazu u ogledalu. Ako se životinja pogleda u ogledalo, a zatim dodirne ili ispita znak na svom telu, ona prolazi test.
Ljudi obično polože ovaj test još dok su deca, a neki veliki majmuni (šimpanze, orangutani i bonobi) takođe vide znak. Nekoliko odabranih neprimata, kao što su slonovi i delfini, takođe prolaze ovaj test.
Ali Galup i njegove kolege su skeptični u pogledu dokaza o samoprepoznavanju u ogledalu kod drugih vrsta osim ljudi i velikih majmuna. Oni su takođe kritikovali nevizuelne studije samoprepoznavanja, kao što su one koje koriste mirise ili druge hemikalije, za koje se smatra da su ekvivalentne testovima u ogledalu.
Zbog toga jedan od Galupovih stalnih saradnika, psiholog Džejms Anderson sa Univerziteta u Kjotu, kaže da, iako zmije u Burghartovoj studiji pokazuju hemijsko samoprepoznavanje, to nije isto kao kada i majmun prepozna svoj odraz u ogledalu.
„Mnogi istraživači zanemaruju spontanost sa kojom majmuni koriste ogledala samo da bi videli kako izgledaju ili da se posmatraju iz različitih uglova“, kaže on. „Ne postoji ubedljiv dokaz da se takozvano „hemijsko ogledalo“ koristi na ovaj način.“
Naučnici su takođe podeljeni oko toga šta to zaista znači u smislu spoznaje – kada se životinja prepozna u ogledalu. Galup i Anderson tvrde da je polaganje testa izjednačeno sa samosvesnošću, a možda čak i sa svešću o pojmu jedinstvenosti.
Neki istraživači veruju da samosvest postoji u kontinuitetu, pri čemu različite vrste pokazuju različite nivoe. Samoprepoznavanje može biti jedna od najosnovnijih sposobnosti na ovom kontinuumu, što je uobičajeno među mnogim životinjama, kaže Burghart.
„Koliko god bili pažljivi autori, najveća prepreka će biti ubediti neke od naučnika da rezultati znače više od rudimentarnog odgovora na stimulanse“, kaže Gordon Šuet, ekolog sa Državnog univerziteta u Džordžiji, u Atlanti.
Sve veći broj istraživanja podržava ideju da zmije mogu da uče, prilagođavaju se, pa čak i sklapaju prijateljstva.
Na primer, naučnici su dokumentovali kako severnopacifičke zvečarke guraju grane pre lova, očigledno menjajući izgled svog staništa kako bi im to pomogle da uhvate plen.
Pokazalo se da zmije podvezice imaju ličnost i više vole da se druže sa određenim pojedincima. A nedavne studije o zvečarkama otkrile su da mužjaci iz godine u godinu pronalaze i ostaju u istoj jazbini, dok se mlade trudne ženke zvečarki radije „grle“ sa bliskim rođacima.
Kako jesti škampe? Mnogi ih obožavaju, ali ne znaju kako da ih pripreme i očiste
Preuzmite android aplikaciju.
