Sa dobom kapitalizma promenila se i ljudska svest. Nekada je čovek birao stvari iz nužne potrebe. One su imale funkciju. Tako su se nekada kupovale jedne patike koje su čoveku zaista bile potrebne. Uzimao se kvalitetan nameštaj koji će trajati dugi niz godina, a koji nije bilo potrebe menjati sve dok ne izgubi svoju funkciju, odnosno ne raspadne se.
Danas, obojeni kapitalističkim vrednostima, mi nagomilavamo stvari. Stvari koje kupujemo novcem više nemaju funkcionalnu karakteristiku, one zauzimaju sve više emotivnu ulogu kod čoveka. Kupovina nas čini instant srećnima. Živimo i radimo za novac i neke nove stvari, po mogućnosti etiketirane raznim markama, jer što su skuplje, to su bolje.
Ne znamo šta je u ljudskoj psihi danas, da svoj život, svoju sopstvenu vrednost beleži markama, stvarima, novcem.
Nekada se znalo: pošten i čestit čovek imao je na vrednosti kakav god da je on, bogat ili siromašan. Bilo je na ceni pre svega biti učtiv, lepo vaspitan, konsolidovan sa okolinom kroz lepe manire skromnošću, marljivošću i dobrotom.
Danas u kapitalističkom dobu, emocije su potisnute. Emocionalna čovekova strana je stvar onog duhovnog u čoveku, što ne pripada materijalnoj kategoriji kapitalističkog poretka. Valjda se zato tako često razočaramo u ljude, njihove postupke i ponašanje, ali džabe, pored svog razočarenja, mi se ne predajemo nad kapitalističkom ofanzivom.
Svadva, opet na drugu stranu, kao kruna ljubavi dvoje ljudi, veliki je duhovni događaj. To je dan kada je par odlučio da u zajednici provede sve ostale dane do kraja života i da taj dan zajednički proslavi sa svojim najmilijima. Međutim, danas to nekako sve izgleda drugačije… sve više liči na materijalni događaj, nego na emotivni čin.
Spram svadve nekada, današnje svadbe zadržale su koncept mladenaca i uzvanika, malo modernizovale prostor, dekoraciju, običaje. Ipak, sve je češća slika megalomnih svadbi, umornih mladenaca, ogromnog broja zvanica, sale i odela koje jedna na druge liče. Čini se da i mladenci, i uzvanici, na svadbu sve više gledaju kao obavezu…
Čemu sve češće proslave venčanja zbog zarade?
Pre dve decenije, u globalnoj finansijskoj tranziciji na valutu evro, uočila se i tranzicija svadbenih poklona sa kućnih aparata na koverat pun nove valute.
Tada su se i mladenci „opametili“ i primetili da se to mnogo više isplati, nego višak setova posuđa.
Lakše je pozvati rodbinu, prijatelje, poznanike, doneti kutiju i pričekati kraj slavlja.
Kada se sve na kraju večeri podvuče, konačni sud bi trebao biti da su mladenci u plusu.
Samo mali broj nesrećnih parova, zadesila je drugačija sudbina.
Tako se skoro uvek čuje da se svadba isplatila, mladenci pokrili troškove slavlja, a pored toga još i zaradili.
I svi srećni, i jedni i drugi, što se slavlje završilo.
Međutim kakva je poenta slaviti ljubav, ukoliko se slavlje svede samo na kalkulaciju? Ima li danas života bez kalkulacije?
Razumemo, kapitalistička je era i sve je više-manje roba, ali nekada se zaista u tome i pretera.
Primeri su brojni. Tako se recimo na jugu Srbije i u određenim delovima Republike Srpske i dalje praktikuje popis poklona.
Ono što je nekada bila pegla, danas je 50 evra.
Na spisak se doda ime i prezime, a zatim se udeli cifra koju je gost doneo. Tako da mladenci sutra znaju kako da tretiraju tog istog gosta na njegovoj svadbi.
Ponegde se spisak poklona čita na razglasu, što i nije najveselija okolnost, bar ne za one koji ne donesu dovoljno novca.
Postavlja se pitanje, koliko parova danas pravi žurku za svoj dan, a da ne množi, sabira i unapred kalkuliše o svim troškovima i mogućim kovertama? Da li je kombinatorika glavna saveznica u organizaciji venčanja?
Naizgled, neopterećujuće za mladence, za ostale goste to svakako jeste. Svaki gost shodno svom budžetu i mogućnostima treba da udeli pare za poklon.
S druge strane mladenci bi trebali da prihvate svoga gosta, sve da im on ni ne donese ništa, ukoliko su zaista želeli da sa njim proslave svoj dan.
Koliko bi se zaista mladenaca obradovalo svom gostu koji nije doneo poklon?
To je verujem, zaista mali broj…
Neminovno je da i mladenci unapred pretpostavljaju koliko će im svaki gost doneti novca, a time se i okviri troškova smanjuju ili povećavaju.
Ponekada se dešava da mladenci dižu kredit, zadužuju se kako bi uspeli da isfinansiraju njihov dan, ali čini nam se to sve pomalo paradoksalno…
Taj dan bi trebao biti neopterećujući, veseo i radostan. Ne težak, pun obaveza i troškova.
Da li su slavlja ovog tipa zaista slavlja ili se to prevazišlo onog trenutka kada je novac ušao u igru?
Kako god, ostaje nam da verujemo da smo mimo kapitalističkog duha ostavili ipak malo ljubavi prema svojim najbližima i da novac, koliko god olakšava život, nikad nije bio dovoljan za uspomene i lepotu života.
Ovo su narodna verovanja o svadbama i šta mladencima donose dan i mesec venčanja
Preuzmite android aplikaciju.
