Са добом капитализма променила се и људска свест. Некада је човек бирао ствари из нужне потребе. Оне су имале функцију. Тако су се некада куповале једне патике које су човеку заиста биле потребне. Узимао се квалитетан намештај који ће трајати дуги низ година, a који није било потребe мењати све док не изгуби своју функцију, односно не распадне се.
Данас, обојени капиталистичким вредностима, ми нагомилавамо ствари. Ствари које купујемо новцем више немају функционалну карактеристику, оне заузимају све више емотивну улогу код човека. Куповина нас чини инстант срећнима. Живимо и радимо за новац и неке нове ствари, по могућности етикетиране разним маркама, јер што су скупље, то су боље.
Не знамо шта је у људској психи данас, да свој живот, своју сопствену вредност бележи маркама, стварима, новцем.
Некада се знало: поштен и честит човек имао је на вредности какав год да је он, богат или сиромашан. Било је на цени пре свега бити учтив, лепо васпитан, консолидован са околином кроз лепе манире скромношћу, марљивошћу и добротом.
Данас у капиталистичком добу, емоције су потиснуте. Емоционална човекова страна је ствар оног духовног у човеку, што не припада материјалној категорији капиталистичког поретка. Ваљда се зато тако често разочарамо у људе, њихове поступке и понашање, али џабе, поред свог разочарења, ми се не предајемо над капиталистичком офанзивом.
Свадва, опет на другу страну, као круна љубави двоје људи, велики је духовни догађај. То је дан када је пар одлучио да у заједници проведе све остале дане до краја живота и да тај дан заједнички прослави са својим најмилијима. Међутим, данас то некако све изгледа другачије… све више личи на материјални догађај, него на емотивни чин.
Спрам свадве некада, данашње свадбе задржале су концепт младенаца и узваника, мало модернизовале простор, декорацију, обичаје. Ипак, све је чешћа слика мегаломних свадби, уморних младенаца, огромног броја званица, сале и одела које једна на друге личе. Чини се да и младенци, и узваници, на свадбу све више гледају као обавезу…
Чему све чешће прославе венчања због зараде?
Пре две деценије, у глобалној финансијској транзицији на валуту евро, уочила се и транзиција свадбених поклона са кућних апарата на коверат пун нове валуте.
Тада су се и младенци „опаметили“ и приметили да се то много више исплати, него вишак сетова посуђа.
Лакше је позвати родбину, пријатеље, познанике, донети кутију и причекати крај славља.
Када се све на крају вечери подвуче, коначни суд би требао бити да су младенци у плусу.
Само мали број несрећних парова, задесила је другачија судбина.
Тако се скоро увек чује да се свадба исплатила, младенци покрили трошкове славља, а поред тога још и зарадили.
И сви срећни, и једни и други, што се славље завршило.
Међутим каква је поента славити љубав, уколико се славље сведе само на калкулацију? Има ли данас живота без калкулације?
Разумемо, капиталистичка је ера и све је више-мање роба, али некада се заиста у томе и претера.
Примери су бројни. Тако се рецимо на југу Србије и у одређеним деловима Републике Српске и даље практикује попис поклона.
Оно што је некада била пегла, данас је 50 евра.
На списак се дода име и презиме, а затим се удели цифра коју је гост донео. Тако да младенци сутра знају како да третирају тог истог госта на његовој свадби.
Понегде се списак поклона чита на разгласу, што и није највеселија околност, бар не за оне који не донесу довољно новца.
Поставља се питање, колико парова данас прави журку за свој дан, а да не множи, сабира и унапред калкулише о свим трошковима и могућим ковертама? Да ли је комбинаторика главна савезница у организацији венчања?
Наизглед, неоптерећујуће за младенце, за остале госте то свакако јесте. Сваки гост сходно свом буџету и могућностима треба да удели паре за поклон.
С друге стране младенци би требали да прихвате свога госта, све да им он ни не донесе ништа, уколико су заиста желели да са њим прославе свој дан.
Колико би се заиста младенаца обрадовало свом госту који није донео поклон?
То је верујем, заиста мали број…
Неминовно је да и младенци унапред претпостављају колико ће им сваки гост донети новца, а тиме се и оквири трошкова смањују или повећавају.
Понекада се дешава да младенци дижу кредит, задужују се како би успели да исфинансирају њихов дан, али чини нам се то све помало парадоксално…
Тај дан би требао бити неоптерећујући, весео и радостан. Не тежак, пун обавеза и трошкова.
Да ли су славља овог типа заиста славља или се то превазишло оног тренутка када је новац ушао у игру?
Како год, остаје нам да верујемо да смо мимо капиталистичког духа оставили ипак мало љубави према својим најближима и да новац, колико год олакшава живот, никад није био довољан за успомене и лепоту живота.
Ovo su narodna verovanja o svadbama i šta mladencima donose dan i mesec venčanja
Преузмите андроид апликацију.
