Човек је друштвено биће и разговором ми стварамо интеракцију са другим људима. А да ли нам разговор увек помогне или некада можемо бити у замци?
Некада кад разговарамо са одређеним особама осећамо мир, утеху, осећај припадности. Са друге стране често смо окружени људима који нам кроз разговор даоносе стрес, осећај збуњености и самоће. Отуда питање: да ли разговор увек лечи? Или понекад, без да приметимо, постаје замка у коју упадамо тражећи спас?
Разговарати значи делити – мисао, осећање, страх, наду. Ако погледамо са психолошког становишта, разговор може имати терапијски ефекат. Када говоримо о ономе што нас мучи, активирамо делове мозга задужене за емоционалну обраду. Успоравамо унутрашњи хаос. Зато није случајно што многи кажу: „Само сам хтео да ме неко саслуша.“Рећи гласно проблем некоме према коме осећате блискост, и да вас он саслуша често је довољно да би у себи нашли одговор.
Разговор гради поверење, интимност и разумевање. Уме да исцели усамљеност и створи простор за прихватање.
Али, с друге стране, разговор није увек пут до мира. Понекад он постаје вртлог у ком се вртимо у круг. Када исту причу понављамо изнова, без воље да нешто променимо.
У психологији постоји термин руминација – прекомерно размишљање, које често појачавамо причом. То је онај осећај кад се испричаш с неким, али ти је теже него пре. Након разговора осећаш стрепњу, анксиозност, никако ти није лакше. Разлог томе јесте што је овакав разговор продукт навике, а не разумевања.
Постоји и ризик избора погрешног саговорника. Неки људи слушају само да би одговорили. Неки чују речи, али не осете суштину. И у таквим разговорима, уместо да будемо прихваћени, осећамо се још више као да смо „погрешни“, одбачени, да нас нико не схвата.
Да би разговор био лек, он мора бити искрен, сврсисходан, и слободан од осуде. Понекад је лек и у ћутању – ако нас ћутање врати себи, а не одвоји од других. Не морамо увек говорити да бисмо се осетили боље,али кад говоримо, важно је да се не изгубимо у речима.
Зато, можда разговор није увек лек. Али он може бити, када га водимо са људима који нас не прекидају на пола мисли, са онима који умеју да ћуте с нама када не знамо шта да кажемо. Са онима који слушају не само речима, већ и срцем.
А можда, у основи свега, стоји нешто још важније: да научимо да слушамо и себе. Јер понекад у потрази за разговором заборавимо на онај најважнији – онај у тишини, у ком први пут чујемо себе.
Преузмите андроид апликацију.
