Није реткост да ћете када се о Новосађанима говори, чути да су велике локалпатриоте и готово да нема Новосађанина који и данас није заљубљен у свој град. Тај осећај припадности међутим, најбоље се види на, како они кажу, микроплану.
Па смо се тим путем и упутили, не би ли од Новосађана сазнали како је некада било одрастати на Лиману, Клиси, Новом насељу, Детелинари, Подбарил или Салајци, или то дође исто?
И свако са ким смо разговарали, верује да је одрастати у његовом крају, било најлепше и најспецифичније.
Али, да кренемо редом.
„Лиман је држава“
Заиста није само локална шала. Лиманци који су одрастали на сва четири Лимана (1, 2, 3 или 4) једногласно кажу да нису имали потребе да одлазе било где даље од свог краја у којем су имали све.
„Углавном није било битно са ког си Лимана. У квартовима смо имали своја дворишта, па док смо баш били деца, дворишта се међусобно нису дружила. Заказивало се такозвано „шибање“ шибама са дрвећа, међу двориштима махом предњим и задњим, да би се показала превласт. Та микро дворишта су била цео свет за нас док смо били деца, а са одрастањем се ширио круг на остале Лимане. Јер млади са Лимана су током тих периода излазака углавном остајали у крајевима окупљајући се у зависности од музике коју смо слушали. Па су кренуле и свирке да се организују и рок и панк журке су, ми волимо да верујемо, заживеле и још се чују на Лиманима. Ако смо баш желели у излазак, одлазили смо на Машинац у студентски кампус, али и то је опет Лиман, зар не?“, присећа се тридесетдеветогодишњи Д.Т. са новосадског Лимана.
Лиманци су за себе некако увек мислили да су „посебни“, и заиста, и становници осталих делова Новог Сада сматрали су их уображенима због чињенице да се „хвале како су са Лимана“.
И када бисмо се из микро изместили на наноплан, они са Лиман 1 и 2 (као најстаријима) сматрали су се понекад „супериорнијим“ чак и у односу на Лиманце са „тројке“ и „четворке“.
Близина центра, Спенса и Студентског кампуса са једне, а реке и Штранда (најлепше европске плаже на Дунаву) са друге стране, те мноштво зеленила и Лимански парк, чинила је Лимане најпожељнијим локацијама у граду због чега је квадарт у овом делу Новог Сада увек био међу најскупљима, а због чега су Лиманце неретко карактерисали и као „надмене буржује“.
Па ипак, није само то био разлог нетрпељивости према Лиманцима.
Касних осамдесетих и деведесетих година, Лиманци су некако били најбунтовнији, панк генерација која је, како се поједини присећају, једина имала храборсти (да не кажемо нешто друго) да се супротстави тадашњој идеологији и масовној култури, толико да су сами себе називали „стоком“ на свеопште згражавање својих суграђана.
Да данас питате те Лиманце, они би вероватно рекли да је сва та нетрпељивост према њима била само одраз прикривене љубоморе, односно оно – „мрзимо вас зато што вам се дивимо“.
А онда појавом „модерних“ навијачких група и хулигана, почетком деведесетих, стижу и нови ривали Лиманцима – они са Детелинаре.
Наиме, ФК Кабел (Лиман 2) имао је у то време навијачку групу „Којоти“ која се 1990. или 1991. упутила на гостовање ФК Нови Сад са Детелинаре. Како се поједини присећају, бројност, организованост и опрема „којота“ засенила је Детелинарце који почињу да мрзе „те богаташе са Лимана“ који су такви дошли на њихову „радничку Детелинару“.
Навијачка група са Детелинаре временом расте и постаје позната као „Корида“, те настоји да се освети Лиманцима и „којотима“ за „сва дотадашња понижења“.
Две хулиганске групе тако су временом имале окршаје на сваком кораку, па су се тукли и на терену и ван њега, буквално где год би се срели у Новом Саду, па су на тај начин и „прославили“ једно од најжешћих ривалстава у граду које је нажалост трајало дуги низ година.
А прекопута Лимана, налази се и данас насеље Грбавица.
Раздвајају их улица Народног фронта и Булевар цара Лазара. Неко ће рећи шта ту има да се раздваја, то је све једно, али када једном видите фреквентност саобраћаја и људи између ова два насеља, биће вам јасно.
А нас је занимало и да ли је постојао ривалитет између тих крајева?
„Не знам колико је икада постојао неки посебан ривалитет између квартова. Док сам био клинац, било је тих туча између квартова, ако то нису биле туче какве данас нажалост виђамо. Јер се тада углавном радило о пар удараца песницом и више ваљања у песку без да се знало ко је победио. Мада опет увек су постојала та боцканаја између Подбараца и Лиманаца или Детелинараца и Салајчана и свих са Петроварадинцима и опет свих из урбанијих делова града са онима из приградских насеља као што су Ветерник, Футог и Каћ. То се огледало углавном у томе што су ови покушавали да покажу да су они „више“ Новосађани од оних „са стране“. Данас се то свело на поделе по навијачким групама и у томе нема ничег детињег како ја волим да се присећам. Али ни ти крајеви више нису ти“, каже Ж.Б. четрдесетједногодишњи Новосађанин који је одрастао на Грбавици.
Снагу мерили на спортским теренима
Није било неуобичајено да се деведесетих година на локалним спортским теренима окупљало више посетилаца него на данашњим великим утакмицама, како би навијали за свој крај.
„Од када знам за себе, имао сам другаре из свих делова града и никад се нисмо делили и свађали на основу тога ко где живи. Међутим, знам да су постојале такве поделе код других. Колико се сећам било је здравог спортског ривалитет између група из различитих делова града, који се испољавао на спортском терену. Углавном на кошаркашком или фудбалском. Нажалост постојале су и групе које су биле склоне тучама, па су поједини делови града тих деведесетих биле познате и по томе. Све је зависило од тога у каквом окружењу си се кретао и с ким си се дружио“, рекао нам је А.Ј. са Телепа.
Нови Сад званично има 47 месних заједница.
Нешто мање када се повуку линије би требало да има и насеља која је, посебно у данашње време, тешко лоцирати и побројати, јер некима су сами новопристигли станари последњих година дали имена.
Две месне заједнице међутим, које спадају у најстарије, највећи су ривали и данас.
Ривалитет стар колико и сам Нови Сад
Подбара и Салајка спадају у најстарије делове Новог Сада, а с обзиром да су у питању суседне месне заједнице које раздваја Темеринска улица, у локалном миљеу неизоставна је и прича о великом ривалитету између ова два краја, који, како неки кажу, траје око три стотине година.
Још је Ђорђе Балађевић препричавао на својим наступима да није смео да иде у Гундулићеву улицу да не би добио батине – о таквом ривалитету је реч и данас, јер испред неке од локалних кафана и данас ако започнете причу о томе које је насеље старије, можете доћи у проблем. Јер свако ће рећи за своје.
У једном од коментара на на Фејсбук страници „Салајка“, могло се прочитати да „Подбарци имају Алмашку цркву, а Салајчани имају Алмашко гробље. Значи, Салајчани долазе у Подбару у цркву а Подбарце сахрањују на Алмашком гробљу“.
Чињеница је међутим, да и поред свих несугласица из прошлости, станари ова два дела града ипак су упућени једни на друге и животи им се преплићу и данас.
Клиса, Слана Бара, Видовданско насеље
Ако кренете даље од Подбаре и Салајке ка аутопуту, улазите у насеља Клиса, Слана бара, Видовданско насеље и Мали Београд. Иако има највећу школу у Србији, за Клису ће вам и данас Новосађани рећи да је предграђе Новог Сада.
„Тек у средњој школи сконташ где си живео. Све смо имали на Клиси, школу, терене, продавнице, друштво, вашаре и директне аутобусе ка Спенсу и назад, уколико смо хтели да се бавимо спортом више од школског, кец (линија бр. 1) вози ка граду и данас и то је култна линија. Темерински и Клисански мостови су од нас правили село у односу на Нови Сад и да се не лажемо, ми смо се тако и доживљавали. Ривалитет је постојао са Видовданским насељем у том неком тинејџ периоду јер реално, нисмо имали с ким другим да се свађамо па и потучемо због девојака, другара и слично. За Видовдан, ту где је данас полигон иза Најлона ту је била граница. Преко дана се славило а увече се одмеравају снаге. Данас ту још дође и Слана бара и Мали Београд тако да претпостављам да је данашњим клинцима мало теже“, каже тридесеттрогодишњи П.П. са Клисе.
Ново насеље и Сателит су прича за себе
Данас је јако тешко одредити границе где које новосадско насеље почиње и престаје и где се ново надовезује. Али није увек било тако.
Као и у другим градовима, они који су одрастали „на улици“ и по квартовима, седећи до касно у ноћ у својим улицама, тачно су знали докле је „њихово“. Таква је прича и са дечацима и девојчицама са Новог насеља и Сателита.
„Ја сам са Сателита. Некад је ту била јасна граница, али то се некако пред крај 90-тих истопило услед спајања у градњи. Пикати фудбал на бетону код Младости који данас не постоји, красти воће у баштама где се сад налази „Шаренград “ или се зими клизати на барама где је сад „Јапански парк“ или на другу страну где ново војно-полицијско насеље, на том месту смо лети и пецали. Ето, свега се сећам. И постојао је неки јаз између Сателичана и ових са Новог насеља, а онда се ту десила нека синергија са краја деведестих и пренело се и на Телеп и Детелинару највише. Било је као Бистрица је сад најјача па као не волимо ове са Телепа и Детелинаре, а онда кад се иде пецати на Шодрош смо се шуњали около Телепом“, кроз смех се присећа Б.С. који данас живи на Новом насељу.
Ново насеље је било и специфично по својим такорећи „ћумезима“ или двориштима унутар зграда каква и данас постоје на Лиманима и ту су се окупљала друштва, одатле се ишло на утакмице и заказане туче са другим крајевима.
Данас су сложиће се сви саговорници, нека сасвим друга времена. Исчезавају локални барови, нема ни пецања ни клизања, ни пешачења до школе.
Сада се и деца мање познају, а познаства из детињства, кумства и љубави из једног краја, раширила су се на те исте Лимане, Детелинаре, Подбару или Салајку.
А многи су отишли и мало даље из града, носећи са собом све ове препричане успомене из детињства.
Posebna nega za drveće u Novom Sadu: Stabla se preko krošnje prihranjuju mineralima
Преузмите андроид апликацију.
