Novogodišnja jelka je više od pola veka deo praznične tradicije na našim prostorima, dok je u ostatku sveta ova tradicija datira i od ranije, tačnije sedmog veka.
Iako se za titulu zemlje u kojoj je okićena prva novogodišnja jelka bore i Estonija i Letonija, najverovatniji dom kraljice Nove godine, ovakve kakavu danas poznajemo, je region Alzas, u današnjoj Francuskoj, međutim, u XVI veku, kada se novogodišnja jelka pojavila, to je bila nemačka teritorija. Istorijski zapisi kažu da je novogodišnja jelka podignuta u katedrali u Strazburu 1539. godine — a da je običaj postao toliko popularan u čitavom regionu da je grad Frajburg uoči Božića 1554. godine morao da zabrani seču drveća.
Zimzelene grane jelke su od davnina bile deo paganskih proslava zimskog solsticija, a na zimskim festivalima bile su obavezne još od antičkih vremena, i označavale su pobedu života i svetlosti nad smrću i tamom. Međutim, neke teorije o značaju jelke za novogodišnje i božićne praznike proističu i iz hrišćanstva.
U nastavku ćemo vam navesti nekoliko teroija zbog kojih je ovo četinarsko drvo postalo simbol zimskih praznika.
Prva teorija koja pospešuje mišljenje da je kićenje jelke vezano za hrišćanstvo jeste da običaj potiče od kićenja jelki jabukama što bi simbolisalo Drvo poznanja dobra i zla u Rajskom vrtu.
Jedna od teorija koja sugeriše da je reč o paganskom običaju, potiče iz rimske istorije. Naime, Rimljani su verovali da u jelama obitavaju duhovi iz šuma, pa su odlazili u novogodišnjoj noći kako bi ih darovali poklonima ne bi li ih tako umilostivili. Kasnije su počeli da seku mlade jele i donose ih svojim kućama, pa je jelka postala simbol nastupajuće godine. Zimzeleno drveće služilo je kao podsetnik da će zima proći i da će opet doći proleće.
Možda jedna od najrasprostranjenijih legendi o nastanku jelke je o tome kako je Sveti Bonifas, engleski monah iz 8. veka dok je putovao naišao na grupu nevernika. Oni su bili okupljeni oko velikog hrasta spremajući se da žrtvuju dete bogu Toru, prema jednom paganskom običaju. Da bi to zaustavio, Bonifas je oborio drvo udarcem pesnicom, a na tom mestu je porasla mala jela. Svetac je tada rekao paganima da je ovo sad Drvo života koje predstavlja večni život Isusa Hrista, pa se od tada jelka kiti i unosi u domove.
Smatra se takođe da su ispred pećine u kojoj je rođen Isus rasla tri zimzelena stabla – kedrovo drvo, bor i jela. Kada se mesija rodio drveće se zatreslo kako bi pozdravilo božijeg sina. Kedar je detetu podario mirišljave iglice, bor šišarke, a jedino jela nije imala plod pa je zaplakala. Kada je to video anđeo, smilovao se i poklonio joj zvezdu sa neba koju je ona darovala malom Isusu. Otuda i verovanje da se na vrh okićene jelke stavlja zvezda.
Jedna zanimljiva priča povezana je s Martinom Luterom, osnivačem protestantizma. Dok je šetao kroz šumu na Badnje veče, Luter je bio očaran milionima zvezda koje su bljeskale kroz grančice zimzelenog drveća. Toliko ga je oduševila ta scena da je odlučio da poseče jedno malo drvo i da ga donese kući svojoj porodici. Da bi ponovio isti prizor kao u šumi, stavio je male sveće na grane. Taj prizor bio je toliko veličanstven da su ga već sledeće godine prihvatili mnogi protestanti, a zatim i drugi hrišćani.
Postoji i još jedna priča o siromašnom drvoseči koji je na Badnje veče pronašao izgubljeno i gladno dete. On je poveo dete kući i brinuo se o njemu. Sutradan, video je da deteta nema, ali je ispred vrata pronašao drvo koje je sjalo neobičnim svetlom. Drvoseča i okupljeni meštani, zaključili su da je dete bilo prerušeni Hrist i da je stvorio to drvo kao nagradu za čovekovu dobrotu.
Iz priloženog možemo zaključiti da, iako se ukrašavanje jelke za vreme novogodišnjih i božićnih praznika dovodi u vezu sa paganskim običajem, itekako ima osnova i u hrišćanskoj religiji da se neguje ovaj običaj, zbog gore navedene simbolike.
Preuzmite android aplikaciju.
