Naš grad svakim danom postaje bogatiji za poneku novu prodavnicu, butik, trafiku, pumpu, a sve više ga krase i hiper marketi.
Sve to zajedno ukazuje na mnoge promene koje načičkavaju Novi Sad i sve više ga iz gradića pretvaraju u evropsku metropolu.
Međutim, usled mnogih promena, postoji jedna stvar koja, makar ovako na prvi mah, izgleda isto kao nekada.
To su novosadske pijace.
Kult odlaska na pijac’ stari je koliko i Novi Sad, još od onomad kada je prva Novosađanka “vazdigla“ svoj nos u nebo, uzela pleteni ceger i krenula u nabavku za ručak.
Tadašnja domaćica, naravno, u tom momentu još uvek ne bi znala šta će joj se naći na trpezi, ali je zato itekako znala kako da “zaprži čorbu“ po pitanju komšijskih priča.
Ona bi, onako vedra i čila, izjutra oblačila svoj najreprezentativniji komad garderobe, po mogućnosti gledala da obuje najudobnije cipele jer se podrazumeva da će “špartati“, te krenula u centar svih zbivanja.
Iako je danas praksa promenjena, pijace su se nekada nalazile na glavnim trgovima. Zbog toga, čim biste je ugledali, znali biste da se radi o centralnom mestu varoši.
Ali, pitanje je da li današnje pijace mogu da se uporede sa onim nekadašnjim?
Da razlika nije samo u kvantitetu, jer ih je nekada bilo vrlo malo, dok danas skoro svaki novosadski kvart poseduje svoju, već i u kvalitetu, pokazuje izgled tezgi.
Nekada su tezge predstavljali razni predmeti na koje se moglo poslagati voće, povrće ili bilo šta drugo šta je domaćin izneo na prodaju iz svog domaćinstva.
Međutim, današnje pijace u svom sklopu imaju tačno označene i numerisane tezge, napravljene od istih materijala. To mogu biti metal, drvo, a najmodernije su ove pravljene od pleksiglasa.
Cegere su zamenile plastične kese, obično u zelenoj, crvenoj, žutoj i plavoj boji. Znate, to su one iste kese koje svi skupljamo kod kuće u jednu veću kesu jer će nam nekada za nešto zatrebati, a onda ih, kada shvatimo da to vreme nikada neće doći, na gomili bacamo u smeće.
Cene se, hvala Bogu i dalje, pišu debelim markerom na kartončićima, a uz cenu su, u poslednjih nekoliko decenija, obavezni natpisi poput: “Slađa i od prve ljubavi“, “Slatka kao tuđa žena“, itd…
Pijace su, dakle, verno pratile tok vremena i u potpunosti mu se prilgodile. Zato je zamena kočija za savremene automobile kakvi su nam danas poznati predstavljala pravu malu renesansu u pijačnom svetu, jer je hauba dovitljivim Novosađanima poslužila kao tezga, a gepek kao magacin.
Njihovo prilagođavanje savremenom svetu ogleda se i u današnjoj mogućnosti plaćanja proizvoda bakovnim karticama.
Zamislite jednu novosadsku frajlu, koliko bi samo zabezeknuta bila, kada bi znala da sve što je namerila da kupi može da plati tako što će tanki komad plastike prisloniti na jedan malo veći komad plastike i, ta-da, magija učinjena.
Iako su pijace vremenom doživljavale ekspanziju i sve više menjale svoj izgled (neke čak toliko da izgledaju kao najmoderniji rafovi u hiper marketima), Novosađani su zadržali i usadili u sebe onu staru kulturu redovnog posećivanja istih.
Za njih su one, čak i tako modernizovane, najbolji izbor kada im zatreba sveža i kvalitetna hrana.
Doduše, nije to samo zbog hrane. Postoji tu i onaj momenat da u super marketu ne radi bakica koja je sama sirila taj sir i topila čvarke, sa kojom se uvek prijatno ispričaš i kojoj već znaš imena unuka i praunuka jer kod nje odlaziš već godinama.
Preuzmite android aplikaciju.
