Sećate se igre „Između dve vatre“, gde na času fizičkog vaspitanja, dva suparnička tima pokušavaju da bacaju loptu jedni na druge, a da ne budu pogođeni istom, jer bivaju izbačeni iz igre, na kratko?
Ta je igra toliko zabavna da se ne zna kad će kraj i sve dok je u igri zadnji igrač iz suprotnog tima, nema pobede.
Svi znamo da se koristi neka teža lopta kako bi igrači bolje gađali, naravno „balonjara“ ne dolazi u obzir, jer mnogo leti, pa igrač ne može da bude precizan.
Ova popularna igra ima svoje varijacije, takođe je omiljena i u školama širom Severne Amerike i zove se „dodgeball“.
Da li su toj igri mnogo gubili, ili su bili mnogo puta gađani pa ispadali iz igre? Ne znamo, ali o ovoj igri sručnjaci sa Univerziteta u Vankuveru ne misle lepo. Tačnije ne misle ništa lepo.
Za njihove medije, profesor sa Univerziteta Britanske Kolumbije, Džoj Batler je izjavila da je igra „Između dve vatre“ jedina igra u kojoj je čovek meta i da nijedna druga igra nije njoj slična.
Zajedno sa Dejvidom Bernsom, profesorom na Politehnici Kvantlen, i Kler Robson sa Univerziteta Sajmon Frejzer, napravljena je studija na temu ove igre.
U toj studiji piše kako navedena igra izaziva ugnjetavanje, marginalizaciju, nemoć i besomoćnost onih koji se doživljavaju kao slabije osobe od strane onih igrača, koji se smatraju moćnijim.
Sa tim stavom se ne bi složila psiholog Branislava Stević iz Novog Sada, jer kako kaže, kroz igru se uči da u životu postoje i pobede i porazi, što je preduslov za razvoj i regulisanje sopstvenih emocija.
„Ne slažem se sa stavom da je igra „Između dve vatre“ legalizovano nasilje, jer ne zadovoljava nijedan kriterijum nasilničkog ponašanja“.
Ona dodaje da bi po tom principu mogli da tumačimo i da je fudbal nasilnička igra, jer lopta može nekog da pogodi u glavu, a to zaista nije smisao igre.
„Mislim da je takva kvalifikacija vrlo pretenciozna i nepromišljena“.
Branislava kaže da su dečije igre izuzetno važne za psihomotorni i socijalni razvoj i da su praktično nezamenljive.
„Igrom se podstiče samopouzdanje, ispituju granice, uče i savladavaju nove veštine i novi pokreti, ta interakcija između okoline i dece je dragocena. U zajedničkoj igri deca uče da se bolje adaptiraju, da savladaju prepreke, razreše konflikte i da naprosto, uživaju i opuštaju se“ rekla je Branislava za naš portal.
Ona kaže kako igra ne budi agresivnost, naprotiv, umanjuje je.
„Često možemo agresivnost vezati ili za osećaj nesigurnosti ili za nagomilanu frustraciju, koja se, zapravo kroz igru može uspešto kanalisati i usmeriti. Agresivnost često proističe iz emocionalne i socijalne izolacije tako da svaka društvena igra može biti vrlo lekovita po dečiju psihu“ rekla je Branislava za Gradske info.
Ona kaže da želja za pobedom može da bude vrlo motivišuća, jer podstiče dete da se trudi i zalaže, i dodaje da će mu to koristiiti i kasnije u životu.
„Jednako treba biti pripremljen i da se prihvati poraz jer nam to govori o stepenu emocionalne zrelosti deteta. Na taj način, pobeđujući ili ne, dete stvara sliku o sebi i o drugima što mu pomaže da se što bolje adaptira u određenom okruženju“.
Svakako da je ovo jedna od dečijih grubljih igara, ali jedno je sigurno, niko nikoga ne može i ne sme da natera da se igra igre koje ne želi, posebno ne one igre za koje misli da je opasna.
Preuzmite android aplikaciju.
