Будисава је најмлађе село у Шајкашкој, позиционирано на 20 км од града, на путу између Каћа и Титела.
Занимљивост која можда и није толико позната јесте да је Будисава прављена да буде мађарско село.
Како би се одржала равнотежа у друштву и ни једна национална заједница не би постала бројнија, а самим тим се и одлучила на, не дај Боже, неку идеју самосталности, власт је одлучила да спречи масовно насељавање Срба на овом подручју тако што ће направити село у коме ће населити искључиво Мађаре.
Крајем 19. века Ковиљчани су смислили да део државног земљишта, који није био добро испарцелисан и искоришћен, продају.
Када је у дневним новинама освануо оглас за продају великог комада земље, Јанош Ханкоњи је тај оглас проследио аустроугарској влади и предложио да се на подручју густо насељене шуме направи село.
Међутим, финансијска ситуација није била толико сјајна па су уз Мађаре приликом колонизације пристигли и Немци. Мађари су у знак захвалности председнику аустроугарске владе Калману Тиси село назвали Село Тисе Калмана, док су га Немци звали Шумско ново село.
По акту о дозволи да се гради село, једна половина становника морала је бити мађарске, а друга половина Немачке националности, док су сви становници заједно још дуго враћали дугове утрошене за изградњу села.
Мултикултуралност којом Будисава и данас одише, своје корене вуче још из далеке прошлости када су у слози живели Немци, Мађари и Срби. У то доба, комшија се пре свега мерио на основу своје људскости, а не националности.
О блиским односима припадника различитих народа сведочи и близина цркава распрострањених по селу. Католичка, Реформатска и Православна црква и даље сведоче о мултикултуралности овог места, док је Евангелистичка црква, која је некада такође красила равницу Будисаве, срушена 1946. године након завршетка Другог светског рата.
Испред Католичке цркве налази се “Турул“, односно споменик митске птице, подигнут у част палих бораца и несталих Мађара у Првом светском рату, док се испред месне заједнице налази Споменик палим борцима у Народноослободилачкој борби, подигнут у сећање на 22. октобар, тачније дан када је ослобођено село.
Школско двориште основне школе “Иво Андрић“ крије најлепше успомене свих оних који су овде одрастали. Родитељи, али и њихова деца често су имали исте учитеље, те када је млађима потребна помоћ око домаћег задатка увек имају адекватну помоћ.
Лето отвара нове могућности, те се сви млади сјате у оближњи парк, место на коме највише воле да се расхладе уз неко ледено пиће и добро друштво са којим су одрасли.
Зима је ипак мало досадније годишње доба за младе Будисављане. Тада “блеју“ у парку замени “отпадање“ у кафићу “Campari“ у коме увек влада пријатна и распевана атмосфера.
Када се ужеле добре клопе, мештани одлазе у “Грлић салаш“ који је надалеко познат по најбољем гурманском менију.
Иако мало село, Будисава и данас има изузетно развијен културни и социјални живот. Она је сваке године домаћин разних манифестација попут кампа за фолклораше, фестивала тестенина и других…
Уколико икада одлучите да је посетите, већ при првој посети заљубићете се у пријатан карактер људи који овде живе. Нико вас неће гледати попреко, било којој националности припадали, а уколико наиђете на неког од старијих мештана Будисаве, обавезно их питајте да вам причају о историји овог места, то ће вас, гарантујемо, само још више заљубити у њу.
Преузмите андроид апликацију.
