Branko Radičević jedan je od trojice najvećih i najboljih srpskih pesnika iz epohe romantizma, uz Jovana Jovanovića Zmaja i Lazu Kostića. Rođen je u Slavonskom Brodu 1824. godine, dan uoči svetog Aleksija, po kome je dobio kršteno ime. 1830. preselio se s porodicom u Zemun te tamo završio pet razreda najpre srpske, a onda nemačke osnovne škole. Upisao je gimnaziju u Sremskim Karlovcima, a sedmi i osmi razred završio je Temišvaru, gde se opet preselio s porodicom.
Nakon gimnazije Radičević je upisao studij prava u Beču, ali je nakon tri godine od njega odustao. Ipak, Beč je bio ključno mesto za Radičevićev kasniji književni rad. Tamo je bio deo kružoka srpske omladine koja se zanosila narodnim preporodom i reformom jezika koju je započeo Radičevićev lični prijatelj Vuk Stefanović Karadžić.
Upravo pod njegovim uticajem, Radičević je svoju prvu zbirku pesama napisao na narodnom jeziku. Zbirka je objavljena u Beču 1847. godine, a njene pesme i danas se smatraju jedne od najboljima koje je pesnik stvorio.
Pre nego je objavio svoju prvu zbrku, Radičević je promenio svoje ime u Branko. Objava pesama na narodnom jeziku nije bila uobičajena za to vreme, ali je potpuno bila u duhu tadašnje romantičarske ideje.
Radičević nije bio prvi ni jedini romantičarski pesnik, ali je bio prvi pesnik koji je pisao na čistom narodom jeziku i to u duhu romantizma moderne Evrope.
Njegove pesme su bile pune ljubavi, mladosti, vedrine i žudnje za životom, te rodoljublja i vitalnosti. U Brankovoj prvoj zbirci su se našle pesme „Devojka na studencu“, „Putnik na uranku“, „Tuđin“, „Ajduci“, „Vragolije“, „Sretan pastir“, „Jadna draga“ i mnoge druge. Nakon što je prva knjiga objavljena, književni kritičari tog vremena zabeležili su da se pojavio „jedan gotov, savršen pesnik“.
U to vreme, u tadašnjoj Habsburškoj monarhiji događala se revolucija, pa je Radičević otišao uz Beča i živeo u Sremu, a onda i u Beogradu. Zbog njegovih revolucionarnih stavova, bio je poteran iz Beograda iz straha da ne počne da svojim idejama unosi nemir među beogradskom omladinom. Tada je Radičević obolio od tuberkuloze.
Iako se vratio na studij medicine, Radičević je počeo da se intenzivno bavi i poezijom. Inspirisan Vukovom reformom, počeo je piše epske pesme, pod uticajem narodnih pesama. Objavio je 1851. godine drugu zbirku pesama, ali epske pesme nisu bila toliko uspešne kao njegove lirske pesme.
Radičević je pisao i elegije, pogotovo nakon što mu je porodicu pogodio niz smrtnih tragedija. Radičević je i sam već bio ozbiljno bolestan, pa su mu se poslednje pesme ticale njegova odlaska sa ovog sveta i pozdrava s životom.
Radičević je umro 1853. godine u Beču, u 29. godini života. Posthumno mu je 1862. godine objavljena još jedna zbirka pesama, onih koje je napisao pred samu smrt. Radičevićevo telo preneseo je u Stažilevo, mesto gđe je proveo dečaštvo i ranu mladost, a za koje je uvek želeo da mu bude poslednje počivalište.
U čast i spomen ovog velikog romatičarskog pesnika od polovice prošlog veka dodeljuje se Brankova nagrada, nagrada za najbolju debitantsku zbirku pesama na srpskom jeziku autoru do 30. godine života. Od 2006. godine dodeljuje se i Nagrada Branko Radičević stranom pesniku, za doprinos savremenoj poeziji.
Koje su to najlepše srpske himne i rodoljubive pesme? (Drugi deo)
Preuzmite android aplikaciju.
