Sada je sve jasno! Brajan Brajko Brković, Sulejman Ugljanin, Nebojša Zelenović, neki Pogačar ili pogačar, Marinika od Morovića, Dragan Đilas i ostali, nekad neuspešni opozicionari, zapanjenoj Srbiji, otkrili su da su oni zapravo „ekološki aktivisti“.
Šta da radimo?! Kad ste u bilo kojem (nelukrativnom) poslu neuspešni, pa i u politici, onda red nalaže da se „upišete“ na listu aktivista. I to građanističkih, kvazilevičarskih, sa sve crvenom, Titovom zvezdom petokrakom, koja im glave krasi, umesto „pameti“.
Još bolje, ako su „ekološki aktivisti“, tj. „zeleni“, poput njihovog gurua Viole Kramonove od kurtijevskog Kosova. Sad je to popularno, a i Srbi se možda ne obsete, kao što to nisu činili ni mnogo puta u istoriji.
Od svih njih, zlokobno zanimljiv je slučaj mlađahnog „novosadskog aktiviste“, šefa novosadske filijale Đilasove stranke, Brajka Brkovića.
Tačnije, ime ovog neuspešnog studenta, dobro situiranog, bez stalnog zanimanja i radnog staža, koga bi Nušić u svojim delima opisao, kao „ovdašnjeg“, promenila je njegova dobro poznata, očeva porodica.
Brajko je ipak biblijsko ime, srbizovano u navedeni oblik, a Brajan, pa to je već, veoma „!moderno“, „zapadno i evropsko“, „svetsko, a još ni slučajno nije naše“!
Tako je već i u imenu ovog današnjeg đilasovskog jurišnika bila „upisana“ njegova buduća „neslavna“, politička antikarijera, koja, zapravo predstavlja „porodični posao“, „prebacivan sa kolena na koleno, od dede Jevrema, preko oca Balše, do unuka Brajana“. Razume se, posao – „oblikovan i usmeravan“ u „pogonima“ različitih službi bezbednosno-obaveštajnih aparata nekoliko država na zapadnom Balkanu. Možda i u okvirima one službe u Zagrebu, pod čiju zaštitu se „postavio“ Jevrem Brković, kada ga je država Crna Gora (u vreme kad je Milo bio Srbin), 1991. godine, opravdano, optužila za saradnju sa hrvatskim i muslimanskim paravojnim snagama u Hercegovini i okolini Dubrovnika?!
Deda Jevrem bio je istinski pisac i zatočnik „paroksičnog dukljanskog jevanđelja“.
Pomenuti, osrednji književnik, možda je nameravao da kvaziduhovni simbiotički „bastard“, sastavljen od ideoloških pravaca utemeljenih u „drljevićevskoj ideji crnogorskog ustašstva“, „marksističkoj viziji jugoslavizma“ i „milovskoj tragikomediji evrocrnogorskog komitskog nacionalizma“, unifikuje u snažnu, borbenu, totalitarnu „superideologiju dukljanskog montenegrizma“, pa da je tako „frankenštajnski“ skovanu predstavi, kao kakvo blasfemično „jevanđelje“, koje bi posvetio svom unuku Brajanu?!
No, pokazalo se da Brajan ipak nije mislilac, te da on ne bi bio u stanju da na teorijsko-filozofskom nivou afirmiše taj nastrani aspekt razumevanja crnogorskog identiteta.
Međutim, ono što je on dobro razumeo, bila je činjenica da su svi ovi ideološki pravci, koji su bili negovani u njegovoj porodici, fundamentalno zasnovani na srbofobiji, čiju sveobuhvatnu funkciju pronalazimo u njegovom cilju potpune modifikacije, ali i krajnjeg uništenja srpskog nacionalnog identiteta na ovim prostorima.
U situaciji kada od dede „dukljanskog ideologa“, a onda i od oca Balše, novinara, đilasovskog, antisrpskog i u Crnoj Gori, veoma popularnog medijskog koncerna „Vijesti“, nije nasledio neke znatnije akademske sklonosti, odlučio je da opisanu ideologiju, narodu Srbije, a posebno građanima Novog Sada, „u kosti uteruje“, golim nasilničkim i rušilačkim ponašanjem, koje sve više poprima karakter jednog „gradskog terorizma“. Dakle, ne aktivizma.
Kako bismo drugačije opisali njegovo višegodišnje divljanje na ulicama Novog Sada i maltretiranje građana Srpske Atine, u toku raznih pokušaja prevrata i demonstracija u Srbiji?!
Sve je počelo od vremena, kada je Aleksandar Vučić našu otadžbinu vratio svom narodu, te kada je Srbija iz „pepela pljački“ uzdignuta na pijedestal predvodnice zapadnog Balkana.
Za razliku od svojih predaka, najmlađi Brković nije se latio njihovog „otrovom, umazanog pera“, već je posegao za kamenicama, letvama i motkama, sa kojima iz dana u dan i iz nedelje u nedelju, uništava javnu imovinu (uglavnom prostorije Srpske napredne stranke), razbija gradske izloge, snima sopstvene plaćenike da to isto čine u njegovo ime, juriša protiv srpskog kulturnog nasleđa (kao što je bio slučaj sa Spomenikom Kralju Petru Oslobodiocu u Novom Sadu), blokira gradske saobraćajnice i prohodnost novosadskih mostova, skrnavi ilustracije srpskih trobojki na fasadama novosadskih stambenih objekata (uglavnom, „preko“ trobojki „ucrtava“ simbol crvene petokrake), izvikivanjem monstruozno teških uvreda i pogrda, plaši mirne prolaznike, koji ne žele da učestvuju u njegovom nasilništvu, itd.
Dakle, ponaša se kao tipični jurišnik SA nacističkih odreda u Nemačkoj, iz vremena Hitlerove borbe za vlast.
Kao i kod nacističkih smeđekošuljaša, ta Brajanova nasilnička svest, „oplemenjena“ opisanim spletom ideoloških „niskih strasti“, artikulisana je iskonskom mržnjom, prema svemu što je srpsko, što jedino može da bude odraz izvesne lične frustracije, zbog odsustva svakog profesionalnog uspeha ili kapaciteta.
To nikako ne može biti strast prema aktivizmu, najmanje prema ovom najnovijem, „ekološkom“.
Tako mu je i deda postao zatočnik „ustaško-komunističke varijante“ crnogorskog etnonacionalizma. Naime, sve do sedamdesetih godina prethodnog stoleća, Jevrem je bio otvoreni srpski nacionalista, gotovo šovinista, oduševljen životom i radom u Beogradu.
Međutim, jedne godine, nije postao laureat neke prestižne književne nagrade, što je, slično kao i u slučaju Sekule Drljevića, u njegovom mentalnom sklopu izazvalo trajnu promenu, koja je „izrodila iskonsku mržnju“ prema srpstvu. Mržnju, koja se „proteže“ i do Brajana.
Pojavu uloge Brajana Brkovića na „uličarskom spektru novosadske političke scene“, najbolje je okarakterisao gradonačelnik Novog Sada, gospodin Miloš Vučević, kada je kazao:
„Zamislite, unuk Jevrema Brkovića priča kako Srbija treba da izgleda? Pošto je čovek, nažalost, trenutno u mom Novom Sadu, ja sam rekao ključnu razliku između mene i njega – moj deda je poginuo za ovu državu, a njegov je rasturao i tu počinju i završavaju se sve razlike među nama, tu je porodični DNK drugačiji, tu je kućno vaspitanje drugačije, tu neko voli državu, a neko ide da je rastura“.
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Skrnavio trobojku usred Novog Sada: Đilasov Milogorac provocira dan pred veliki praznik!
Preuzmite android aplikaciju.
