Božićni praznici u Srbiji obiluju raznovrsnim običajima i verovanjima čije poreklo potiče iz raznih vremena, a Badnji dan koji se danas obeležava započinje sečenjem badnjaka u zoru, što predstavlja uvod u brojne tradicionalne običaje i tokom Božića, koji su se zadržali u seoskim i gradskim sredinama širom zemlje.
Savetnik u Etnografskom muzeju u Beogradu Saša Srećković objašnjava da običaji, koji se u Srbiji praktikuju tokom Badnjeg dana i Božića potiču iz različitih izvora, a mnogi i iz vremena Rimskog carstva.
Božiću prethodi post u trajanju od 40 dana, koji se poštuje i tokom Badnjeg dana, a postoje različita tumačenja šta on predstavlja – prema jednoj verziji smatra se da je Isus Hrist 40 dana postio u pustinji pre nego što je bio kršten, ili da su 40 dana mudraci sa istoka sledili zvezdu koja je najavila rođenje spasitelja, navodi Srećković za Tanjug.
„Znamo da period tog posta predstavlja ljudsko duhovno i telesno pročišćenje. Pored posta postoje kod našeg naroda razni sistemi tabua“, rekao je on.
Kada je reč o običajima koji se poštuju tokom Badnjeg dana, Srećković podseća da taj dan započinje sečenjem badnjaka i navodi da se elementi tog običaja razlikuju od mesta do mesta.
Obično najstariji i najmlađi muškarac u porodici odlazi rano u šumu, a u nekim krajevima u Srbiji taj polazak se najavljuje pucanjem iz puške, a deo običaja je i obraćanje badnjaku pre nego što počne da se seče.
„Postoji čitav niz tih verovanja, kao npr. da se badnjaku prilazi sa istočne strane, da iverice ne padaju dok se seče drvo ili da se uhvate u šaku, da domaćin koji to čini ćuti dok seče badnjak. Postoji i tu prilična raznovrsnost, ali u nekoj analizi uvek imamo barem dva izvora, jedan je hrišćanski izvor i drugi je izvor iz staroverskih verovanja. Kaže se da je Josif naložio vatru kada se Bogomladenac rodio i da je koristio badnjak. Neki svetski etnolozi smatraju da je badnjak u stvari oličenje nekog duha biljnog sveta i vegetacije koji je žrtvovanjem obnavljao prirodu“, objasnio je Srećković.
Nakon što se iseče, badnjak se nosi ispred kuće gde se postavlja u uspravan položaj kod ulaza, a u vreme njegovog unošenja prostire se slama ispod stola, na kojoj su se prema verovanjima porodice nekada okupljale.
„Domaćica posipa zrnevljem pšenice sve ukućene. Za decu se sakrivaju pokloni u toj slami. U uglovima kuće, prema starim božićnim običajima orasi se postavljaju u svaki ćošak kuće. Orasi su u bliskoj vezi povezani sa dušama predaka odnosno sa dušama pokojnika“, objasnio je Srećković.
I Božić, najradosniji hrišćanski praznik koji se proslavlja tri dana, počev od 7. januara, obiluje brojnim običajima i verovanjima, a smatra se da prvi gost tog jutra, koji u kuću dolazi pozvan ili nepozvan, tzv. položajnik, donosi celoj porodici sreću i radost, a Srećković navodi da su prema tumačenju nekih etnologa tu ulogu ranije imale i životinje.
„Smatra se da je položajnik božji izaslanik. Prema nekim tumačenjima to nije bio čovek, nije bio muškarac, nego neka životinja, domaća životinja.
To su zapravo ostaci tih starih verovanja, prehrišćanskih verovanja, kada su se i životinje žrtvovale za zajednicu, s obzirom na to da je vreme Božića u korelaciji sa vremenom kada se obnavlja priroda i čitav prirodni ciklus“, naveo je Srećković.
Zatim sledi božićni ručak kome prethodi lomljenje česnice, koja se po narodnom verovanju, priprema kako bi doprinela sreći i blagostanju ukućana, a u koju se stavlja novčić za koji se smatra da će doneti uspeh osobi koja ga izvuče.
Srećković ističe da su se običaji menjali vremenom u različitim sredinama, pa je tako u nekim domaćinstvima u istočnoj i zapadnoj Srbiji postojao običaj da se umesto česnice prave mali božićni kolači koji su bili živopisni, sa likovima životinja iz tog domaćinstva.
Pored toga, postoje mnoga verovanja šta valja činiti, a šta ne tokom božićnih praznika, pa Srećković ukazuje da je kod ljudi sveprisutno uverenje da je taj period prilika za opraštanje i izmirenje, kao i da sve poslove koji su započeti prošle godine treba završiti do Božića.
„Postoji verovanje da ne treba koristiti metalno posuđe ili neko oštro posuđe, da je to prilika za neko izmirenje, za oprost, i znamo taj element ‘mir božanja’ da je veoma značajan kod božićnih običaja“, naveo je Srećković.
Sa druge strane, objašnjava Srećković, postoje mnogi običaji koji se praktikuju van domaćinstva, a u Vojvodini su česte obredne povorke u periodu između Božića i Bogojavljenja.
„Koledari su bili prisutni u nekim severnim krajevima Vojvodine, to su bili vertepi, zvezdari ili korenđaši – kad samo baš mala deca idu nagaravljena sa crnim licima od kuće do kuće i dobijaju darove. Tih obrednih povorki i danas ima, malo drugačija je ta njihova intonacija i njihova funkcija je za zabavu u zajedici, ali postoje i živopisni su“, rekao je Srećković.
Kada je reč o razlikama u praktikovanju običaja na selu i u gradu, Srećković navodi da je njihovo obeležavanje u gradskim sredinama svedenije, zbog uslova u kojima ljudi žive, a koji onemogućavaju njihovu punu primenu, kao na selu.
„To ne znači da se u gradskim sredinama manje veruje, ali u zgradama višespratnicama nije moguće ložiti vatru kao na ognjištu, dok je u seoskim sredinama to više moguće, mada toga više nema skoro nigde. Razni geografski, istorijski i politički uslovi su uticali na raznovrsnost izgleda božićnih običaja i načina na koji se oni upražnjavaju“, istakao je Srećković.
Na pitanje da li smatra da će običaji isčeznuti u budućnosti, posebno u gradskim sredinama, Srećković je objasnio da je ljudskoj prirodi svojstveno interesovanje za natprirodnim stvarima i verovanjima, zbog čega će, ocenjuje, običaji ostati sastavni deo i savremenog sveta.
Preuzmite android aplikaciju.
