Свакако најомиљенија теза коју намећу псеудоисторичари јесте она по којој се Срби нису доселили на Балканско полуострво, већ су ту некакав аутохтони народ (као да такви народи уопште и постоје). Због тога се, неретко, ова паранаучна групација назива и аутохонистима или чак аутохтонистичком школом, иако њихове тезе са науком и просветом немају никакве везе.
У својим ненаучним настојањима да докажу да су Срби миленијумима на Балкану (и остатку света), оштрица њиховог тупог мача усмерена је понајвише на човеку који је мртав већ више од једног миленијума!
Главна мета њихове апсурдне мржње је византијски цар Константин VII Порфирогенит (913—959), и његово дело познато под именом О управљању царством.
Ово дело представља прворазредни извор за историју Јужних Словена, и уистину је кључно када се говори о досељавању Срба на Балкан.. На грчком је познато као Πρὸς τὸν ἴδιον υἱὸν Ρωμανόν – за мог сина Романа.
Овај спис је написан као дидактичко дело, односно својеврстан приручник, и треба знати да није писано за ширу јавност, већ је у питању збирка знања и савета који би требало да користе његовом наследнику Роману када он буде владао као цар.
Највећи значај овог Порфирогенитовог списа лежи у чињеници да је византијски цар—писац употребио и већи број изгубљених дела, али и усмена сведочанства, извештаје са терена својих посланика, консултована је и махом данас изгубљена царска канцеларија и њена документа, тадашњи архивски списи и дела других историчара која су до данас остала изгубљена.
Османска најезда, бројни унутрашњи сукоби, али и зуб времена, учинили су да је известан број античких и средњовековних дела занавек изгубљен, па није увек лако знати ни докучити изворе које је неки средњовековни аутор користио.
Због тога су и многи историчари, укључујући и неке на нашим просторима, у првом реду покојни Тибор Живковић, трагали за могућим изворима Константина Порфирогенита, посебно када је реч о досељавању Срба.
Наравно, будући да псеудоисторичари не знају методологију историјске науке, те да им баратање језицима извора, али и проучавање истих није јача страна, ону покушавају да дезавуишу или модерно речено спинују јавност причом о томе да је ово рукопис настао у наравно, њима најмрскијем Ватикану.
Дакако, научна истина је другачија. Псеудонаучници намерно пренебрегавају чињеницу да су стара дела, посебно она из антике и средњег века, у доброј мери изгубљена, да је мало њих сачувано у оригиналима, те да су преписи нешто што је сасвим уобичајено када су у питању средњовековни рукописи и књиге.
Најстарији рукопис овог дела је на грчком и настао је у XI веку у Византији, када нема Ватикана и када ни Риму ни Цариграду свакако ништа није значило да фалсификују некакву праву историју Срба.
Но, таква објашњења нису ни јасна ни потребна псеудоисторичарима. Они своје доказе не црпе из извора, већ се служе вештим домишљањем, конструкцијом, а о критици историјских извора не знају ништа.
Њима нису познати ни археолошки материјали о словенским некрополама, а још мање знају нешто о писаним изворима. Јер да знају, видели би из њих да су Словени током шестог и почетком седмог века имали низ пљачкашких упада на Балканско полуострво, а били су стационирани и у Подунављу.
Део Словена је по први пут презимио на десној обали Дунава 550—551. године, и то је њихово прво задржавање на Балкану.
Према археолошким подацима, пак, главно кретање је било уз Средњи Дунав. Словени су потом били под државом Авара, а њеним распадом, почели су полако да мигрирају на Балкан. У средњој Европи боравили су Панонски Словени, а започето је и насељавање источноалпског простора. Мигрирају и други Словени, и постоје подаци о њиховом насељавању све до средње Грчке.
Коначно, као део великих миграторних процеса Словена, али и других народа раног средњег века, Срби насељавају Балкан, доласком из Беле Србије око 629—632. године како је претпостављао Тибор Живковић.
Срби, који насељавају простор око Лабе, за шта постоје несигурне назнаке и код неких франачких извора, преко Паноније долазе на Балкан где почиње историја српског народа како је знамо и како сведоче извори, а не машта и злонамерност псеудоисторичара.
Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Бориса Стојковског можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
