Један од највећих хришћанских празника, често називан и најрадоснијим, је свакако Божић. Опште је познато да се на овај празник прославља рођење Исуса Христа, који је у хришћанској вери и традицији кључна личност.
Он је Божији Син, Спаситељ, Месија и уопште личност која својом богочовечанском природом спашава сваког човека. Управо зато у време када се по јулијанском календару обележава овај празник, требало би рећи понешто о његовом пореклу, али и значају.
Према савременим проучавањима историчара Исус Христос се највероватније родио у периоду од 7. до 2. године пре нове ере, а у два од четири канонских јеванђеља се спомиње његово рођење код Матеја и Луке. Треба рећи и то да су извештаји обојице јеванђелиста доста различити и истовремено компатибилни. Код Луке се налазе чувене библијске приче о попису који је наредио јудејски управник Квирин, затим о пастирима који су дошли ка новорођеном Исусу, те о његовом довођењу у храм осмог дана по рођењу и обрезању.
Обрезање Исуса Христа јесте и дан када започиње нова календарска година и то се и обележава 1. јануара. Причу о витлејемској звезди и мудрацима који долазе ка Христу налазимо, пак, само у Јеванђељу од Матеја, као и Иродову заверу и намеру да побије сву невину децу. Чак су и итинерари Богородице, Јосифа и малог Исуса који су бежали од Ирода другачији у два јеванђеља. Ове разлике произилазе од тога што је Матејево јеванђеље имало за извор хебрејске списе и писано је за јеврејску публику, док је Лука писао за грчко—римски свет.
Што се самог датума Божића тиче, све до половине четвртог века није било општег консензуса.
Штавише он је слављен заједно са Богојављењем и празником Света Три краља, а називан је Епифанија. Кључан хришћански празник био је Васкрс, јер је Христово васкрсење из мртвих основни темељ хришћанске вере, као и победе живота над смрти. Тек је тада коначно канонизован датум, 25. децембар, како би било тачно девет месеци од тренутка када је Богородица зачела, 25. марта, на празник који се данас назива Благовести. Осим тога, сигурно је и низ предхришћанских зимских светковина послужило као својеврстан модел за празновање Божића. У Риму се славио празник непобедивог Сунца (Sol invictus), те празник Saturnalia, фестивал бога Сатурна. Хришћанска црква је свакако настојала да те празнике уклопи у нову религију и да преузме примат и у слављењу празника и фестивала.
Временом, међутим, у хришћанском свету и Божић је почео све више да се прославља и постао је један од кључних празника. Симболизовао је и симболизује рађање новог човека, затим инкарнацију, односно отеловљење самог Бога, јер се спајањем Исусове божанске и човечанске природе родио савршени Богочовек без греха. По хришћанском веровању рођен је спаситељ целог света, искупитељ свих наших грехова савршени Бог, али и савршени човек. А то је оно чему сваки хришћански верник треба да тежи.
Божић и дане уочи њега током векова су пратили и прате разнородни обичаји у целом свету.
Римокатоличка црква канонизовала је месец дана пред Божић као време дошашћа, односно адвента. У новије време се проширио обичај израде адвентског венца са четири свеће, а на сваку би се адвентску недељу палила једна свећа. У православним црквама, са друге стране, четрдесетодневни пост је духовна и телесна припрема за овај велики празник. Најважнији дан пре Божића је свакако Бадњи дан, када се уносе бадњак (храстово дрво) и слама а који симболизују управо пећину у којој се Христос родио. Сам Бадњи дан прати низ других обичаја раширених у многим крајевима где живе православни народи.
Бројни други божићни обичаји и веровања, као што је коринђање, вертеп те припрема одређене врсте хране, пре свега чеснице прате празник Христовог рођења. Али његов основни смисао око кога се хришћани окупљају скоро 1700 година, а можда и дуже, јесте рађање Спаситеља света и сваког од нас као новог, бољег, човека.
Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добра воља.
Мир Божији—Христос се роди!
Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Бориса Стојковског можете прочитати овде:
Boris Stojkovski: Zloupotreba i pseudonauka – dva najveća izazova istraživača
Преузмите андроид апликацију.
