Ове године 20. марта готово три стотине милиона људи, а пре свега у Ирану, обележиће нову годину, односно први дан пролећа.
Овај празник се назива нови дан, персијски Норуз, што је и званично име овог важног дана.
Порекло празника још увек није сасвим разјашњено, мада се сматра да се светкује готово 4500 година, пошто постоје мишљења да се сличан празник обележавао у Вавилону око 2500. године пре нове ере. Нека мишљења, пак, иду у смеру да је овоу основи био зороастријански празник, али у Авестама, светим књигама ове религије нема ни помена оваквог празника.
Но, прве познате прославе норуза, односно нове године, могу се пратити од доба владавине династије Ахеменида (VI—IV век пре нове ере). Вавилонски извори, као и археолошка сведочанства у самом Персеполису, негдашњем центру старог Персијског царства Ахеменида, приказују владаре како на свечаном балкону седе и примају дарове од представника разних народа и држава, од јонске Грчке па све до Индије. Светковина почетка пролећа обележавана је у предисламско доба и у доба Парћана, као и у сасанидској Персији, све до 642. године.
У прва два века исламске владавине над Персијом норуз се није озбиљно прослављао.
Но, када је на власт дошла династија Абасида, халифе су одлучиле да обнове светковину, како би кроз поклоне страних делегација увећавали своје приходе. Но, зрело доба Абасида, као и период када су деловима Ирана владали Саманиди (период 819—999. године) као и управа династије Бујида у Хорасану норуз су учинили изузетно популарним празником. Овај празник се потом ширио и на Авганистан где су до 1186. године владали Газнавиди. Монголском најездом којом је срушен Багдад 1258. године опало је и интересовање за овај велики празник.
Обнова је уследила у време династије Сафавида, која је у Персију увела на велика врата шиитски ислам, и новогодишњи обичаји су се тада помешали са исламским и добили су муслимански верски печат. Врло брзо норуз је постао и верски празник, иако се и даље обележавао на први дан пролећа, чиме је његов смисао сачуван али са новим религијским духом.
Упркос пресудном утицају ислама, иранска нова година је наставила да се прославља и у свим оним религијама које су постојале и постоје на тлу Ирана.
Стога, није чудно што се на иранским новогодишњим трпезама (које се називају софре) налази увек света књига, било да је то Кур’ан (најчешће, пошто је ислам доминатан у земљама где се слави норуз), Библија, Тора или помињана Авеста.
Као и за сваку нову годину и ова иранска има своје обичаје. Најизразитији је постављање посебне трпезе, односно софре. Она се назива хафт син што у преводу значи седам син, односно слова с. Она се у свакој породици поставља један сат пре доласка нове године и не склања током тринаест празничних дана.
Њу чини седам ствари које почињу на слово с, пошто се и седмица сматра светим бројем и у иранској традицији:
- сабзе (новогодишње зеленило, трава) је симбол плодности и среће;
- сиб (јабука), симбол живота;
- саману (врста алве која се прави од куваних пшеничних клица), симбол раста вегетације и хлеба насушног који добијамо од Бога;
- сир (бели лук), симбол здравља;
- серке (сирће), симбол среће;
- сенђед (врста воћа) заштита од разних несрећа и убода отровних животиња;
- сомак, врста зачина
Осим тога на празничну трпезу за норуз се стављају и Кур’ан, као и огледало (симболизује правду и истинитост), вода (чистоћа), златна рибица (чиста и дозвољена храна), свећа (симболише дуг живот), мед (означава здравље и крепкост тела), затим хлеб и метални новац (симбол богатства и изобиља) и офарбано јаје, које се у тренутку доласка нове године заврти на огледалу и тако се симболично прикаже кружење Земље и одлазак старе године.
Постоји низ других обичаја, а осим Ирана, овај празник се прославља и у другим земљама.
У Туркменистану је национални празник, а у Узбекистану је постао чак и дан независности. Обележава се и у Турској, Азербејџану, Авганистану и другде. Од старог века, преко различитих епоха од доласка ислама до данас, норуз је препознатљив део идентитета како Иранаца, тако и многих других народа који првим данима пролећа обележавају нову годину.
Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Бориса Стојковског можете прочитати овде:
Boris Stojkovski: O Redu Svetog Karla u Monaku i ordenu Velikog krsta
Преузмите андроид апликацију.
