Битка на Кошарама почела је на Велики петак, 9. априла 1999. године, 17. дана НАТО агресије на Србију односно СРЈ, жестоким нападом са територије Албаније, а припадници Војске Југославије успели су херојским отпором, одбраном своје земље по сваку цену, да зауставе несразмерно бројнијег непријатеља.
Стратези агресије су заузимањем карауле Кошаре намеравали су да пробијањем границе отворе простор за продор унутар Србије у Метохију и дубље на Косово, односно за копнену инвазију трупа НАТО, али су припадници ВЈ храбрим отпором после 67 дана борбе успели да је спрече.
Насупрот снагама Војске Југославије на простору Албаније налазило се готово 12.000 војника НАТО, од чега 5.000 Американаца, са најмање 30 тенкова и 26 борбених хеликоптера Апач.
Караула Кошаре одабрана је као место пробоја вероватно због конфигурације терена. Простор Кошара налази се на нижој надморској висини од позиција на супротној страни границне линије, што је агресорима доносило извесну предност, поред чињенице да је реч тешко приступачном појасу Јуничких планина, источних обронака Проклетија.
Кошаре су смештене на око 200 метра од граничне линије, на висини изнад 1.800 метара. Граничари ВЈ са Кошара покривали су потез од око седам километара државне границе.
Напад је започео артиљеријским дејствима у правцу карауле Морина, у 3.00 сата, 9. априла, са простора Албаније.
Са једне стране очекивало се да припадници Војске Југославије разоткрију своје положаје, са друге, да се концентришу на Морину, односно преусмере од Кошара.
Ватра је потом, у 4.30 усмерена на Кошаре. Док је Војска Албаније тукла артљеријским средствима, минобацачима, топовима, хаубицама, прецизна минобацачка дејства вероватно су била последица присуства припадника Легије странаца.
Око 6.00 часова терористи започињу масивни напад на три правца, један према самој караули Кошаре, а друга два према стратешким котама, висовима Маја Глава и Раса Кошаре.
Нападача је било око 1.500 – припадници две бригаде тзв. ОВК, уз артиљеријска дејства из Албаније, док је границу на том појасу бранило нешто више од стотинак припадника Војске Југославије.
Паралелно, по српским положајима из ваздуха је тукао НАТО, при чему је било и тепих бомбардовања и бацања недопуштених касетних бомби.
Без прекида, борбе су трајале током читавог дана 9. априла, наступајуће ноћи и наредног дана. У поподневним сатима првог дана напада, 9. априла, снаге тзв. ОВК овладале су врхом Раса Кошаре, који им је служио као позиција за артиљеријска дејства према ВЈ. Сутрадан, 10. априла, они запоседају и коту Маја Глава. Није им успело да овладају и врхом Опљаз, где су их припадници ВЈ успешно одбили.
Негде у поподневним сатима 10. априла граничари Војске Југославије, опкољени са три стране, одлучују да напусте саму караулу Кошаре, што се догодило нешто пре 19.00 часова.
Пропагандна машинерија Запада одмах је улазак припадника терористичке такозване ОВК у караулу представила као велику победу.
Припадници Војске Југославије утврдили су се затим на линији одбране која је конфигурацијом била погоднија за одбрану. Уследила је и попуна свежим снагама, припадницима 53. граничног батаљона тада се придружују снаге 63. падобранске као и добровољци, а техничка подршка је ојачана.
Контранапад снага Војске Југославије с циљем запоседања, повратка, коте Маја Глава, уследио је 14. априла. Иако заузимање коте није успело, дејства минобацачима и артиљеријском оруђем са те позиције су потом престала. Исто тако, почетком маја Војска Југославије је настојала да поврати објекат саме карауле, без успеха.
На Ђурђевдан, 6. маја, припадници ВЈ воде тешке борбе с циљем преузимања, повратака, коте Раса Кошаре, што нија успело. Инжењерија ВЈ је затим 10. маја успела да допреми два тенка на линију борби, на опште изненађење, имајући у виду недоступност терена.
Наступајуће ноћи НАТО авијација је засула положаје ВЈ великом количином забрањених касетних бомби, што је имало трагичне последице.
Девет припадника Војске Југославије је убијено, а 40 је рањено, поједини тешко.
Средином месеца припадници Војске Југославије овладали су врхом Мрчај, што је побољшало положај бранитеља и одредило распоред снага за потоњи период.
Линије борбених дејстава на потезу код Кошара нису се потом битно мењале до краја ратних дејстава 10. јуна, уз борбе које су све време трајале, мањег или већег интензитета, са линијама растојања и до педесетак метара.
Неочекивано жилав отпора Војске Југославије, уверио је, по свему судећи, агресоре да је даљи продор на потезу Кошара немогућ, па је крајем маја тежиште напада терористичке такозване ОВК, односно НАТО дејстава, измештен јужније, на гранични појас Паштрик, где је исто тако покушан продор дубље унутар Србије, односно Метохије, а што су снаге Војске Југославије такође успешно одбиле херојским жилавим отпором.
У борбама на Кошарама учествовало је укупно око 800 припадника Војске Југославије, а током 67 дана борби погинуло је 108 припадника Војске Југославије, међу којима 50 редовних војника, 13 резервиста, 24 добровољца, 18 старешина официра и подофицира, као и двојица добровољаца, из Русије односно Украјине. Рањено је 256 припадника ВЈ.
Међу погинулим агресорима, односно снагама НАТО били су, осим стотина припадника терористичке такозване ОВК, и један Алжирац, вероватно исламистички фанатик, по један Француз и Италијан.
Херојски отпор Војске Југославије на Кошарама онемогућио је је продор несразмерно моћнијег непријатеља, чиме је намеравана копнена офанзива НАТО на Србију односно СРЈ, пропала.
Вучевић: Андреј Вучић смета Мариники Тепић јер је брана војвођанском сепаратизму
Преузмите андроид апликацију.
