Poštovani čitaoci,
Pred nama je još jedan kišni septembarski dan u Novom Sadu, ko zna koji u nizu i ko zna koliko će ih još biti. Oblaci iznad naše banovine su sve tmurniji, neko bi rekao da nas sunce i nije puno ogrejalo. Situacija u državi i u svetu sve je napetija. Ekonomska kriza se preliva iz forme u suštinu. Situacija u Nemačkoj postaje sve gora, izolacija Rusa na istoku se i dalje nastavlja, ali prema rečima njihovog lidera, to gotovo ni ne utiče na razvoj industrije, istraživanja gasnih polja u Sibiru i sve veće eksploatacije nafte. Baltičke zemlje i Poljska zauzimaju sve tvrđi stav prema svom najvećem istočnom susedu. Inflacija divlja većim delom evropskog kontinenta, berza sa Vol Strita se naizgled oporavlja od svih šokova iz prethodnog perioda. Recesija je sve češća reč koja se koristi u dijalozima evropskih političara. U Italiji se formira fašistička vlada, dok u Francuskoj i Velikoj Britaniji kriza parlamentarizma ne jenjava. Poredak koji je nastao krajem svetskog rata se sve više urušava i pitanje je samo vremena kada će doživeti potpuni krah. Sistem kolektivne bezbednosti više ne postoji.
Stanje u državi alarmantno. Pritisci spolja su sve intezivniji i suroviji. Od karakteristika da smo autoritativno društvo preko toga da je diktatura sve prisutnija, te do posletka gde se ističe da je cenzura svakodnevnica, a ljudska prava da ni ne postoje. Donošenje novog ustava je najčešća kritika koja dolazi iz Evrope. Odnosi sa Hrvatima su sve napetiji.
Situacija na jugu države ništa bolje, iredentistička delovanja Albanaca na Kosovu i Metohiji i Makedoniji ne miruju.
Odlaganje formiranja vlade, radi kupovine vremena u cilju stabilizacije državne politike, broji poslednje dane. Spominju se ideje o stvaranju jedinstvenog političkog nacionalnog bloka, koji bi bio rešenje za trenutnu spoljnopolitičku situaciju i krizu koja se preliva na unutrašnju svakodnevnu političku i društvenu sliku države. Jedan političar je pre par dana izjavio: ”Ne bih se našao na Aleksandrovom mestu sada”.
Kada se probudite ujutro i uz prvu šoljicu kafe i čaja, pogledate vesti na portalima, domaćim ili stranim, moći ćete da pročitate ovakve sadržaje.
Istina, situacija se menja iz dana u dan, ali ne na bolje. Svet postaje znatno komplikovaniji, kao i odnosi koji se nameću svim pozicijama. Na prvi mah kada biste pročitali gorenavedeni sadržaj, bili biste uvereni da se radi o svetskoj i nacionalnoj političkoj situaciji u septembru 2022. godine, a ne o dešavanjima koja su se desila početkom tridesetih godina HH veka.
Da, tako je. U prvom pasusu ovog teksta nalazi se zbir političkih turbulencija koji su deo svetske istorije pred početak Drugog svetskog rata, dok u drugom delu možete pratiti niz političkih događaja koji su zadesili Kraljevinu Jugoslaviju nakon uvođenja Šestojanuarske diktature.
Ovi obrasci su veoma korisni onim ljudima koji znaju da prate određeni splet okolnosti i deluju u pravcu da se iz njih izvuče pozitivan krajnji ishod, jer ukoliko se deluje u suprotnom pravcu, obično takav kraj bude jedno loš za sve strane.
Na temeljima razorenog Berlina, na presudama (melo)drame u Nirnbergu i na pepelu Hirošime i Nagasakija građen je jedan bipolaran svet, u kojem je bilo mesta i mrvica za Treći svet.
Padom Berlinskog zida i transformacijom u unipolarni svet, dolazi do privremenog kraja istorije i kod pobednika do pojave bipolarne bolesti. Ishitreni Fukujamini zaključci pokazali su se kao neutemeljena paradigma, zanesena momentalnom superiornošću SAD i dominacijom Zapadne hemisfere.
Iz današnje pozicije ako posmatramo stvari, vraćamo se polagano u prošlost u kojoj je SSSR bio izolovan od ostatka Evrope zbog sprečavanja širenja komunizma, kao što je danas Rusija zbog sprovođenja politike Zapada sa kraja HH veka.
Bumerang reakcija koja poput domino efekta ruši jednu po jednu vladu u EU, na današnji dan doseže vrhunac formiranjem najdesničarskije vlade od Drugog svetskog rata u Italiji. Musolini bi verovatno bio ponosan.
Sa ekonomske strane, posledice epidemije Korona, zatim inflacija, nedostatak sirovina, smanjena produktivnost, energetska kriza, suša i nedostatak hrane, dolazi nesumnjivog kraha evropske privrede koje se našla ponovo između borbe dva titana (SAD i Rusija), između čekića i nakovnja.
Krah privrede i ekonomije obično se preliva u rat, koji već traje nekoliko meseci na istoku.
Samo ovaj rat je većeg inteziteta, prestaje da bude lokalni i dobija prvo regionalne zamahe, pa kontinentalne, pa čak globalne. Totalni rat, delo Pitera Kalvokarezija i Gaja Vinta, predstavlja impozantnu knjigu, koja je prema svom sadržaju i kvalitetu besprekorna, ali prema svom naslovu možda pretenciozna, jer je naslovljena po vremenu koje tek sledi, a ne po vremenu koje je prethodilo.
Ako je Drugi svetski rat bio vrhunac uništenja, onda bi ono što potencijalno sledi bilo tačka na kraj svega.
Sa druge strane, situacija u zemlji nimalo nije laka. Taman kada smo uspeli da izdignemo glavu iznad poplava, finansijskih neprilika i korona talasa, poklapaju nas dobronamerne pretnje da ne bismo slučajno pogrešili i vodili zdravu nacionalnu politiku ili ”Ne daj Bože” se drznuli da porazmislimo i zaključimo da je dobro da nam radijatori budu topli, a frižideri puni.
Slobodne misli i izbori su cenzurisani. Ima onih koji kažu da je to deo Vučićeve autoritarne politike, koja je izgleda veoma uticajna, te su te recepte preuzeli i predstavnici EU.
Dobili smo spisak zabranjenih reči: Kosovo i Metohija, Jasenovac, Republika Srpska, Rusija itd. Znate ono: Ko pisne…?!
Mislim da svi polako shvatamo šta nam se sprema. Čak i oni koji su plaćeni da misle kako im se kaže, shvataju da nešto baš ne štima. Imamo dana i vremena da mislimo o podelama, ali sada je došlo vreme za jedinstvo. To jedinstvo se politički ogleda u stabilnosti, u snažnom nacionalnom političkom bloku, nešto poput Jereze Milana Stojadinovića i uslovno rečeno, opkoljavanju i upoznavanju neprijatelja.
Kada je opstanak države u pitanju, kada žele da nas unište, jer mislimo, jer su oni umislili da su grčki bogovi sa Olimpa…
E baš zato sam ponosan što, kao pojedinac, pripadam jednom narodu koji se ne predaje, koji slavi i pobedu i poraz i koji se iz poraza rađa kao feniks iz pepela, ma kako se zvao… Miloš, Mihailo, Milan, Petar ili Aleksandar…
Autor: Aleksandar M. Gajić, doktorand istorije
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Aleksandra M. Gajića možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
