”U spomen događaja od 26. maja 1862. godine na ČUKUR česmi podiže ovaj spomenik zadužbina Vanđela Tome 1931. godine”
Prošlo je više od 150 godina kako je Beograd, tada varoš u vazalnoj kneževini Srbiji, pokušao da reši svoje probleme sa snabdevanjem vode stanovništva.
Malo ljudi danas zna za ime Emilijana Josimovića – ”oca srpske arhitekture”, profesora i rektora Liceja, čoveka koji je kreirao prvi plan rekonstrukcije varoši, koji ujedno danas predstavlja i prvi urbanistički plan Beograda. Iako suštinski plan nije bio zvanično prihvaćen, njegove ideje su bitno uticale na urbani preobražaj Beograda na putu od turske kasabe do koncepcije buduće moderne evropske prestonice.
Ulična mreža, koja je predložena od strane Josimovića, izražena je najviše tokom regulacije Dunavske padine između Kalemegdana i Zelenog venca. Dobračina ulica, koja je dobila naziv 1872. godine po srpskom trgovcu Jovanu Dimitrijeviću Dobrači, jedna je od ulica obuhvaćena primenom Josimovićevog predloga o urbanističkoj rekonstrukciji. Inače sama ulica obiluje kulturno-istorijskim spomenicima i predstavlja pravo mesto za strane posetioce i ljubitelje istorije, pogotovo međuratnog perioda.
Na broju 30 nalazi se vila u kojoj je živeo čuveni srpski knjižar i izdavač, jevrejskog porekla, Geca Kon.
Ovaj dobrotvor je svoju vilu sazidao verovatno na ostacima neobeleženog turskog groblja, jer arheološkim iskopavanjima u dvorištu ovog zdanja konstatovana je manja nekropola sa 18 grobova. Budući da je Geca Kon stradao kao žrtva holokausta tokom Drugog svetskog rata, na ulazu u zgradu postavljena su dva ”Stolperstein-a” (prev. kamen spoticanja). Ovaj vid spomenika je napravio Ganter Demnih u znak sećanja na sve žrtve nacizma. U pitanju je mali kamen, dimenzija 96h96 cm i visine 100 mm. Ova dva spomenika su posvećena Geci i Elzi Kon.
Malo ispred nalazi se verovatno jedan od najznačajnijih mesta i spomenika posvećen oslobodilačkoj borbi srpskog naroda od viševekovne osmanske okupacije. U pitanju je Čukur-česma. Svi smo u osnovnoj školi učili o događaju kod Čukur-česme i smrti dečaka Save Petkovića, koga su bajonetom proboli turski nizami dok je išao po vodu i nehotice odgovorio turskom vojniku nešto što ”nije smeo”.
Događaj kod Čukur-česme predstavlja prvu dominu koja je pala u borbi za nacionalno oslobođenje i od tog juna 1862. godine napravila niz događaja koji su kulminirali 1912. godine u Balkanskim ratovima.
Ovaj događaj je nepravedno zapostavljen u srpskoj istoriji, a zapravo predstavlja okidač za podizanje i ujedinjenje naroda. Smrt dečaka Save, Sime Nešića (po kojem nosi naziv i obližnja Simina ulica), žandara Nišlije i ostalih stradalih tih dana u bombardovanju sa beogradske tvrđave predstavljaju temelj borbe u očuvanju nacionalnog identiteta i sticanju nezavisnosti, koja je izvojevana 1878. godine, ali i pedesetogodišnjeg rata u kojem smo pobedama na Merdarama i Kumanovu zadali završni udarac Osmanskoj imperiji i njenom ”zemanu” na Balkanu.
To Kumanovo je bilo prelomna tačka i 1912. godine i 1999. godine. Ono što su naši preci stekli, za ono što su davali svoje živote vekovima, mi nismo uspeli da sačuvamo ni jedan ceo vek. Ako se ikada bude pisala istorija Srba na Kosovu i Metohiji, trebalo bi da se zove od ”Kumanova do Kumanova”. Čudno je koliko ima simbolike u mnogim stvarima koje se ovih dana dešavaju i pokušavaju da se rešavaju. Prošlo je dvadeset pet godina koliko traje novi ”zeman”.
Ovaj put sultan ne sedi u Istanbulu, već mnogo dalje… U Briselu, Vašingtonu, Berlinu, Londonu…
Svi bi hteli da vladaju i ljuljaju svoje ”čedo”. Ali ima ona stara naša koja opominje ”mnogo babica, kilavo dete”. U poslednji frtalj veka svedočimo jednim od najtežih trenutaka. Isterali su nas iz naše kolevke i sada tamo ljuljaju svog delikventa, koji je sve problematičniji i koji pravi sve veći haos, koji još neko vreme trpimo, ćutimo, gledamo i pitamo se: ”Ima li kraja?”.
Ima!
Čukur-česma nas opominje da oni nisu uzalud dali svoje živote, da su znali za nešto veće i uzvišenije, da su znali da se bore za svoju slobodu, za svoju decu, za svoju budućnost, za svoj narod, za svoju državu… Malo je naroda u svetu koji su ne doživeli već preživeli više stradanja, pogroma, ”oluja”… malo je naroda koji su više svesno išli u stradanje zarad nečeg uzvišenog i svetog, zarad slobode svoje otadžbine, zarad mira i prosperiteta. Mi nismo ratovali jer smo hteli nešto tuđe, ratovali smo zato što smo počinili najveću jeres, a to je da živimo svi zajedno u istoj državi, kao Nemci, Italijani, Francuzi, Englezi, Španci, Grci… A zbog toga su nas ubijali, progonili, spaljivali, sakatili, bacali u jame…
Dosta je bilo jama! Vreme je da se prebrojimo ponovo. A ima nas… I ne plašimo se! Svuda oko nas je toplo, vruće! Logično, leto je! Ali, imam utisak da nas ove jeseni čeka Miholjsko leto! Al’ hajde za početak da se prebrojimo… Ima nas! Vreme je za povratak!
Na samom kraju, za sve one koji ne znaju…
Çukurna turskom jeziku znači jama…
Autor: Aleksandar M. Gajić, doktorand istorije
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Preuzmite android aplikaciju.
