Godišnjica puča od 27. marta 1941. godine redovno otvara brojna pitanja. Da li je sve moglo da se završi drugačije? Sa današnje tačke gledišta, teško da bi bilo koja druga odluka mogla proizvesti tolike posledice kakve je proizvela odluka da se organizuje puč i obori tadašnja Vlada. Nema sumnje da se radi o događaju koji je u dobroj meri odredio našu budućnost.
Sve je počelo 25. marta kada Kraljevina Jugoslavija, u nameri da sačuva goli opstanak, potpisuje Protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu. U jugoslovenskoj javnosti ovakva odluka dočekana je na „nož“ i predstavljena je kao kapitulacija. Niko van državnog rukovodstva nije uzimao u obzir okolnosti u kojima se tadašnja država nalazila. Već nekoliko godina unazad Nemačka je stezala obruč oko Jugoslavije, sa „Anšlusom“ Austrije ona izlazi na jugoslovenske granice, da bi svoj obruč u konačnici formirala kada su Paktu pristupile Mađarska, Rumunija i Bugarska. Takođe, ne treba zaboraviti još jednog jugoslovenskog suseda od koga je pretila opasnost, Italiju.
Kada se pogleda kompletno okruženje Jugoslavije, gotovo sve te države koje su bile na jugoslevenskim granicama imale su prema njoj teritorijalne pretenzije. Na taj način Jugoslavija je bila u potpunosti opkoljena Silama osovine, a uz to i u ekonomskom smislu bila je do kraja vezana za Nemačku. Tokom 1939. godine udeo Nemačke u jugoslovenskom izvozu iznosio je rekordnih 47.7%. Time je Jugoslavija bila u opasnoj privrednoj, a samim tim i političkoj zavisnosti. Nastojeći da smanji nemački pritisak, Jugoslavija je pokušala povećati robnu razmenu sa Velikom Britanijom.
Kako je Nemačka apsorbovala 50 odsto jugoslovenske spoljne trgovine, dok je britanski deo bio svega 9 odsto, knez Pavle zahteva od Britanaca da pomognu na tom polju.
Međutim odgovor koji je dobio na najbolji način oslikava ciničnu britansku politiku prema Jugoslaviji. Po pitanju datih jugoslovenskih zahteva, Engleska je pristala da poveća uvoz jugoslovenskih proizvoda u vidu 60 ćurki! To govori u kakvoj situaciji se našla Jugoslavija. Niko od velikih sila nije imao razumevanje, Velika Britanija, SAD i SSSR, svaka iz svojih razloga, žele da se na Balkanu otvori front protiv Nemačke.
Kada je reč o jugoslovenskoj vojnoj moći, tadašnji ministar vojske general Petar Pešić u svom izveštaju, na jednoj od sednica Krunskog saveta, tvrdio je da u slučaju napada Nemačke, jugoslovenska vojska ne bi izdržala duže od nekoliko nedelja. Procene su bile da bi nakon pada Ljubljane i Zagreba, vojska bila prinuđena da se povuče u planine Bosne i Hercegovine, gde bi posle šest nedelja kapitulirala. Tadašnjem državnom rukovodstvu bilo je jasno da bi silina nemačkog udara bila neposredna i neodbranljiva. Uz to bi stizali napadi iz susedstva, sa svih strana. Stoga, suočeni sa konkretnim okolnostima i sa mogućim posledicama, članovi Krunskog saveta jednoglasno donose odluku o pristupanju Paktu.
Sam Protokol, u svom formalnom smislu svrstavao je Jugoslaviju među Sile osovine, međutim suštinski, on je garantovao Jugoslaviji neutralnost.
Jugoslavija nije imala nikakve vojne obaveze prema silama Osovine. To je bio uslov Jugoslavije da ga potpiše. Nemci su prihvatili rezerve koje je Jugoslavija tražila, tako da su se u Protokolu o pristupanju Trojnom paktu našle klauzule koje su Jugoslaviji garantovale državni suverenitet i integritet i obavezu Nemačke da neće preko jugoslovenske teritorije prevoziti kako vojne trupe, tako i ratni materijal. Na ovaj način za Jugoslaviju nije važio član 3 Pakta koji je predviđao ostalim državama koje su pristupile paktu obavezu preduzimanja neprijateljstva prema silama koje su u ratu sa Osovinom. Tako garantovan status Jugoslavije imao je sve atribute faktičke neutralnosti.
Ipak, uprkos svim činjenicama i zakonima logike koje su išle u prilog tome da se pristupanjem Paktu izbegne rat, to se na kraju nije dogodilo. Nedgovorni pojedinci iz vojnih krugova, potpomognuti stranim obaveštajnim službama, zloupotrebljavajući nezadovoljstvo naroda, organizuju puč i obaraju Vladu Cvetković-Maček. U danima pre toga Englezi su smišljeno podgrevali atmosferu u narodu. Vrhunac je bio kada se britanski državni sekretar za Indiju Leopold Ejmeri, preko Bi-Bi-Sija obratio srpskom narodu, pozivajući ga da se odupre nemačkim pritiscima, pominjući srpsku hrabrost u Prvom svetskom ratu, tradiciju Kosova, kneza Lazara koji je izabrao nebesko ispred zemaljskog carstva…Odmah nakon puča, Vinston Čerčil izjavljuje kako je Jugoslavija pronašla svoju dušu.
Kada su videli šta su uradili, pučisti šalju Momčila Ninčića, jugoslovenskog ministra inostranih poslova u Berlin da Nemcima saopšti kako je puč unutrašnja stvar Jugoslavije i da nova Vlada ostaje verna Trojnom paktu.
Bilo je kasno, već 6. aprila 1941. godine Nemačka napada Jugoslaviju. Ovakav avanturizam pojedinaca koštao nas je države i milion stradalih ljudi tokom rata. Oni koji su kreirali parolu „bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob“ su prvim avionom pobegli za Grčku i odatle za Englesku, dok je običan narod završio kao rob, a dobio je i grob. Tokom Drugog svetskog rata svaki 7. Srbin je izgubio život, dok, kada je reč o Englezima, svaki 49. Da li nam je neko kasnije priznao tolike žrtve koje smo dali u borbi protiv antifašizma? Nije. Ni tokom rata, ni neposredno nakon rata, a naročito ne danas. Narod koji je „pronašao svoju dušu“ je po završetku rata Čerčilu i Staljinu poslužio kao moneta za potkusurivanje. Rat se nije ni završio a Englezi koji su nas toliko ohrabrivali da se dignemo protiv Hitlera su nas prodali Staljinu i komunistima.
Događaji koji se vezuju za 27. mart moraju uvek da nam budu opomena, naročito kada se zakomplikuje situacija u kojoj se država nalazi. Slično ludilo kakvo je zahvatilo svet početkom četrdesetih godina imamo i danas. Na naše oči se menja svetski poredak, na tlu Evrope je rat, neke od vodećih svetskih država se nalaze u velikoj ekonomskoj i socijalnoj krizi, u takvoj situaciji rastu napetosti i potezi država kakva je naša pod posebnom su pažnjom. Politika koju naše državno rukovodstvo kreira u ovakvim okolnostima je jedina ispravna.
Vođena logikom trenutka u potpunosti odgovara komplikovanim okolnostima u kojima se država nalazi. U trenutku kada hodamo po žici, nedopustiv je svaki vid avanturizma. Zato je za osudu ponašanje pojedinih opozicionih prvaka, a koje se uopšte ne razlikuje od ponašanja pučista. I ovi danas, kao i oni nekad, stoje na muci države. Pokušavaju da manipulišu nacionalnim osećajem naroda, realpočitičke poteze na osnovu kojih nastojimo da preživimo predstavljaju kao izdaju i nacionalnu tragediju. To je neodgovorno i kao krajnji rezultat može da ima ozbiljne posledice.
Narod ne sme da ima iluzije, svako ko bi hteo da sačuva državu morao bi da vodi politiku kakva postoji danas.
Šta znači manipulacija nacionalnim emocijama vidimo na primeru pučista, koji su se nakon puča pozivali na kontinuitet sa prethodnom Vladom. Pitanje koje je jednom prilikom nakon rata postavio Dragiša Cvetković na najbolji način oslikava svako avanturističko ponašanje: „Zar su sve žrtve koje je pretrpeo narod bile potrebne da bi jedan bolesno ambiciozni general (general Dušan Simovć, prim. aut.) bio godinu dana predsednik Vlade?“
Autor: Aleksa Tojčić
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Alekse Tojčića možete pročitati ovde:
Aleksa Tojčić: Lažna desnica na putu da postane šesta kolona
Preuzmite android aplikaciju.
