Nedavno je obeležen 9. januar – Dan Republike Srpske. I ove, kao i prethodnih godina, obeležavanje ovog po Srbe značajnog datuma bilo je propraćeno uobičajenim antisrpskim folklorom političkog Sarajeva.
Ta histerija kojom se pokušava oduzeti pravo Srbima da obeleže godišnjicu stvaranja Republike Srpske traje godinama, a naročito je dobila na snazi od 2019. godine kada je Ustavni sud Bosne i Hercegovine 9. januar, kao Dan Republike Srpske, proglasio neustavnim.
Njihov odnos prema 9. januaru preslikava odnos koji imaju prema Republici Srpskoj uopšteno. Političko Sarajevo kontinuirano radi na umanjivanju dejtonskih nadležnosti Republike Srpske, što za krajnji cilj ima njeno ukidanje i stvaranje unitarne Bosne i Hercegovine, onako kako je to predviđeno u „Islamskoj deklaraciji“ Alije Izetbegovića. Jedan od ključnih koraka u pravcu ukidanja Republike Srpske jeste oduzimanje prava Srbima da obeležavaju godišnjicu njenog stvaranja.
Tog 9. januara 1992. godine, Skupština srpskog naroda u Bosni i Hercegovini je donela Deklaraciju o proglašenju Republike srpskog naroda Bosne i Hercegovine.
Nešto kasnije donošenjem Ustava ona je dobila naziv „Srpska Republika Bosna i Hercegovina“, da bi ustavnim amandmanima iz avgusta 1992. ponela svoje konačno ime koje i danas nosi – Republika Srpska. Opštim okvirnim sporazumom za mir u Bosni i Hercegovini poznatijim kao Dejtonski sporazum postala je međunarodno priznata kao jedan od dva entiteta Bosne i Hercegovine. Međutim, iako priznata, ona je nakon rata godinama osporavana.
Od 1995. godine pa do danas, na razne načine Republici Srpskoj su oduzete 83 nadležnosti koje su joj po Dejtonskom sporazumu pripadale. Bošnjaci se nikada nisu pomirili sa njenim postojanjem iz prostog razloga što je ona prepreka za ideju o stvaranju unitarne Bosne i Hercegovine.
Stranka demokratske akcije (SDA) je 2019. godine na svojoj stranačkoj skupštini usvojila Deklaraciju čiji su temeljni ciljevi stvaranje „Republike BiH, sa Sarajevom kao svojim glavnim gradom“, nametanje bosanskog jezika kao „zajedničkog identiteta svih građana BiH“, te želja za ukidanjem nadležnosti entiteta.
Oni za ove ideje govore da su u svrhu stvaranja građanske Bosne, ali suštinski radi se oživljavanju „Islamske deklaracije“.
Na šta bi ličila ta „građanska BiH“ najbolje se vidi u jednoj od mnogih poruka koje nam je Alija Izetbegović u svom delu ostavio: „Nema mira ni koegzistencije između islamske religije i neislamskih društvenih i političkih institucija… Polažući pravo da sam uređuje svoj svijet, Islam jasno isključuje pravo i mogućnost djelovanja bilo koje strane ideologije na svom području.
Nema laičkog principa, a država treba da bude izraz i da podržava moralne koncepcije religije“. Ovde Alija Izetbegović poručuje ono što svaki poznavalac islama zna, a to je da država zasnovana na islamu i šerijatskom pravu ne može da bude ni sekularna ni nacionalna. Iz tog razloga Bošnjaci se zalažu za rušenje Dejtona i brisanje nacionalnih simbola.
Takođe zabrinjavaju podaci koji ukazuju da Bosna i Hercegovina pored tzv. Kosova daje najveći procenat dobrovoljaca Islamskoj državi po glavi stanovnika.
Više od bilo koga drugog u Evropi. Uz to, Bosna i Hercegovina spada u vodeće zemlje po broju povratnika sa sirijskog ratipta. Mnogi od tih džihadista koji su se vratili uzeli su učešće u indoktrinaciji mladih radikalizovanih Bošnjaka. Poznati su u centri za obuku vehabista poput onog u Gornjoj Maoči, Šerićima i Željeznom polju.
To se sve odvija pod pokroviteljstvom sarajevskih vlasti. Poslednjih godina bilo je i više terorističkih napada od kojih je najpoznatiji napad na policijsku stanicu u Zvorniku kada je jedan policajac ranjen a dvojica ubijena. Ovakva Bosna i Hercegovina predstavlja pravu „tempiranu bombu“, opasnu ne samo po Srbe već i po samu Evropu.
Srbi u takvoj državi ne žele da žive jer znaju da bi to bio kraj njihovog postojanja.
Onako kako se Bošnjaci odnose prema Republici Srpskoj kojoj nisu u stanju ni ime izgovoriti (nazivajući je RS), tako bi se odnosili i prema Srbima u unitarnoj Bosni i Hercegovini. Tamo gde oni imaju dominaciju, Srba više nema. Podsećanja radi, pre rata Sarajevo je posle Beograda bio grad sa najvećim brojem Srba.
Danas umesto Srba koji su tu vekovima živeli, žive Arapi koje su se naselili u toku i posle rata. Etnički motivisani napadi na Srbe postaju sve češći. Najsvežiji primer toga je kada su nepoznati počinioci u centru Sarajeva srpskim turistima skinuli točkove na automobilima, dok su huligani pre samo par dana napali decu i njihove roditelje na jednom fudbalskom turniru. Jedan od roditelja je izboden nožem. Takva slika bi bila svakodnevnica ukoliko bi se sprovela ideja o ukidanju Republike Srpske.
Istorija je pokazala da tamo gde nemaju državu – Srbi stradaju.
Tvorci Republike Srpske su to dobro znali. Širom Bosne i Hercegovine postoje masovna srpska stratišta iz perioda Nezavisne Države Hrvatske, a u vršenju zločina pored hrvatskih ustaša istakli su se i bosanski muslimani. Na datom području postojalo je skoro 200 kraških jama u kojima su ustaše pobacale oko 40 000 Srba. Srbe su ubijali gde god su za to imali priliku, masovnih zločina je bilo u svim delovima Bosne i Hercegovine.
Od Prebilovaca, Pridvorice, Garavice kod Bihaća, Starog Broda i Miloševića kod Višegrada, Šušnjara kod Sanskog Mosta, do Drakulića, Šargovca i Motika kod Banjaluke. Za ova stratišta do pre 20 godina niko nije znao, izuzev preživelih i rodbine ubijenih. Komunisti nisu dozvoljavali da srpske žrtve budu individualizovane kako se ne bi narušavalo „bratstvo i jedinstvo“ nove države. U skladu sa tim mnoge jame su betonirane a pored njih su stajala obeležja na kojima je pisalo da se radi o „žrtvama fašizma“, bez i jednog podatka o njihovoj nacionalnosti. Padom komunizma Srbi su započeli kulturu sećanja koju razvijaju i danas, suočavajući se sa novom revizijom istorije koju sprovode Zagreb i Sarajevo. Zato je važno da nastavimo sa obeležavanjem svih datuma koji su od značaja za naš identitet.
Deveti januar, Dan Republike Srpske, zauzima posebno mesto u kolektivnom sećanju i identitetu srpskog naroda sa obe strane Drine.
Republika Srpska je naš ponos. To je naša najveća pobeda od kraja Prvog svetskog rata. Naš garant opstanka. Naša brana za stvaranje šerijatske Bosne. Ona je i prkos svih ubijenih Srba tokom Drugog svetskog rata ali i poruka našim neprijateljima da nas nisu uspeli istrebiti. Uz to je i opomena šta nas čeka ukoliko je izgubimo. Za Republiku Srpsku se vredelo i vredi boriti.
Više od 20.000 boraca Vojske Republike Srpske dalo je svoje živote kako bi sprečili da Srbe obezglavljene ponovo bacaju u Savu i Drinu i da njihovim telima pune jame. Zato je obaveza svih nas da je čuvamo. Republika Srpska baš kao i Izrael iz identičnih razloga ima pravo na postojanje. A političko Sarajevo neka se zapita gde će ih ovakva antisrpska politika odvesti.
Trenutno ona ubrzava procese povratka izvornom Dejtonskom sporazumu, dodatno jača namere Srba da se još više distanciraju od Sarajeva i u konačnici pokazuje da je Bosna i Hercecgovina nametnuta i veštačka tvorevina koja isključivo predstavlja tamnicu naroda i ništa više od toga. Kao takva nema nikakvu budućnost.
Autor: Aleksa Tojčić
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Alekse Tojčića možete pročitati ovde:
Aleksa Tojčić: Da li je saradnja države i crkve u suprotnosti sa demokratskim uređenjem?
Preuzmite android aplikaciju.
