Већ неко време постоје одређене личности из политике које константно другима мере патриотизам као да су они неки морално беспрекорни апостоли истине.
Наравно њихова лупа је највише усмерена ка председнику државе кога оптужују за најгоре ствари, углавном стављајући му етикету издаје. Често се стиче утисак као да прижељкују да он нешто лоше уради како би тиме задовољили свој его, где би на сав глас говорили како су били у праву. То смо имали прилику да видимо током трајања посебне седнице Народне скупштине Републике Србије посвећене Косову и Метохији.
Посланици поједних политичких странака дошли су са надом да председник Вучић неће смети јасно и недвосмислено да каже да Србија никада неће признати тзв. Косово, нити ће се сагласити са пријемом лажне државе у Уједињене нације. Тиме су желели да њега представе као издајника, а себе као заштитнике Косова и Метохије. То даље иде у прилог тези да би они заиста волели да Србија пристане на ултиматуме и призна лажну државу, како би на незадовољству које би се у том случају створило дошли на власт.
Што значи да поред другосрбијанских леволибералних политичких опција које отворено прижељкују признање, исто то чине и ове условно речено десне опције.
Разлика је само што су им мотиви другачији. Једини проблем је што их је председник предухитрио, јасно рекавши да ће се држати Устава и да никаквог признања нити сагласности око пријема лажне државе у Уједињене нације неће бити. Зато су изазвали и онај инцидент у Скупштини, а као епилог тог инцидента имамо то да је цео градски одбор Нове Демократске странке Србије из Косовске Митровице поднео оставку. Тиме им је јасно стављено до знања шта Срби са Косова и Метохије мисле о овом популистичком понашању. Њима је доста појединаца који убирају политичке поене на њиховој муци.
С обзиром да је председник изнео јасан став, ток скупштинске расправе отишао је у другом смеру, па је проблем постао што Србија уопште преговара. Сада ваљда траже да залупимо врата западним силама. Уследила је нова бујица популистичких парола након чега је председник морао, да ради јавности, каже нешто за шта нема обавезу да говори: „Да не преговарамо десет година, морали бисмо да признамо независно Косово“.
Управо та реченица објашњава суштину политике везане за Косово и Метохију. Преговори, преговори и само преговори као вид куповине времена. Ако треба нека трају читаву вечност.
То је оно што ови „бескомпромисни Срби“ одбијају да разумеју. Уместо реалног и могућег, они траже идеално и немогуће. Као да смо ми и Шиптари сами на свету, као да Србија није у потпуности окружена утицајем западних центара моћи који нам нису пријатељски настројени. У таквој ситуацији свако нормалан види да не можемо остварити наше апсолутне интересе на Косову и Метохији. Одбијајући да сагледају ширу слику ситуације у којој се Србија налази, представници тзв. десне опције на добром су путу да постану „шеста колона“.
Шта год држава да уради, шта год да предузме, није довољно српски. Све што одступа од максималистичких очекивања представља издају. Тако одједном падају у воду сви резултати у погледу националне политике коју је ова власт урадила. А ти резултати су неупоредиво већи од резултата свих претходних режима, рачунајући ту и ове најгласније паролаше из Новог ДСС-а.
Нисмо ми пали са Марса па да не знамо какву су нам земљу оставили.
Зар стварно мисле да јавности могу продати причу како су Војислав Коштуница и његов наследник Милош Јовановић државници, а Вучић издајник. Није Вучић ослобађао осуђене шиптарске терористе из затвора, нити је у џаковима испоручио комплетан војни и политички врх у Хаг у време када је над Србима на Косову и Метохији вршен погром. Влада тог „државотворног“ ДСС-а испоручила је 18 Срба у Хаг, на тај начин су допринели да хашки Срби добију укупно 1138 година робије. Преко ноћи су растурили заједничку државу дозволивши да нам се отцепи Црна Гора.
И сада они, као да су јуче рођени, оптужују за издају човека иза кога ће на крају остати једна другачија Србија: Србија која је достојанствено обележавала сваки битан датум из своје прошлости; Србија која обележава НАТО агресију, коју не назива кампањама или другим еуфемизмима; Србија која одаје почаст херојима Кошара; Србија која је први пут снимила филм о страхотама Јасеновца; Србија која је подигла онакав споменик Стефану Немањи; Србија која је завршила храм Светог Саве, оно што ниједна претходна власт није успела; Србија која је обновила на десетине манастира широм српских земаља (баш почетком ове година Влада Србије је обезбедила и издвојила средства за завршетак обнове Хиландара, па ће се први пут после краља Милутина радити реконструкција главног храма, уз реализацију и неких других пројеката везаних за Хиландар); Србија која је отворила Национални музеј који су они затворили; Србија која је обновила и реформисала војску, али не по НАТО стандардима, како је то учињено раније; Србија која ниједног свог држављанина није испоручила Хагу или било ком другом страном суду (штавише, све Србе који су успели да се врате из заточеништва са почастима је дочекала); Србија која се није одрекла ниједног дела своје територије за разлику од њих, итд.
Дакле све ово што је урађено је недовољно?
А учињено је под непрестаним притисцима, уценама и претњама којима смо свакодневно изложени. И онда неодговорни појединци који ништа више од парола нису направили, нападају државу како не ради довољно. Због таквог њиховог односа према држави сви наши непријатељи делују мање опасно. Сва оштрица напада, уместо ка њима, усмерава се на председника државе, владу и све нас који подржавамо једину могућу политику. Такво понашање је опасно и врло лако почиње да има обрисе шесте колоне, која би заједно са петом колоном могла постати инструмент управо тих страних центара моћи против којих се наводно боре.
Не би било први пут да стране службе играју на карту патриотских осећања српског народа. Сетимо се пуча од 27. марта 1941. године, када су Британци непосредно пред његов почетак на „Би-Би-Сију“ емитовали запаљив говор Леополда Емерија, министра за Индију, који се одједном обратио Србима, а не више Југословенима, у којем је помињао храброст Срба у Првом светском рату, позивао се на традиције Косова и јуначког цара Лазара који је више волео небеско него земаљско царство.
На крају говора рекао је како југословенска влада не може „имати право да једним потписом отпише част и независност шеснаест милиона људи.“ Британци су јако добро знали наш темперамент, о коме је писао Херолд Темпрели : „Срби су у стању да свом владару опросте многе недостатке, али не и недостатак патриотизма“. Како су то тад могли искористити, могу и данас.
Да се горе поменуто не би догодило, није касно да дати политички чиниоци стану на лопту и оставе државу која се налази између чекића и наковња да се бори како је једино могуће – преговорима који одлажу сукоб и бар део притисака пребацују на Приштину.
По први пут у последњих 30 година, друга страна је та која се оптужује да је реметилачки фактор. Успели смо да обрнемо улоге и предухитримо подле намере Куртија и његових ментора. Од Србије се управо очекивало да одбије преговоре које би Курти прихватио, чиме би он постао фактор мира, а Србија била оптужена да жели сукоб. Овако ће их он извесно одбити, док ћемо ми себи купити додатно време.
Аутор: Алекса Тојчић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Алексе Тојчића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
