По ко зна који пут од 1948. године када је настала држава Израел, све очи светске јавности су загледане у тај део Блиског истока. Ти проблеми који постоје у овом делу света, од краја Другог светског рата представљају највеће изазове по светски мир. Данашњи сукоб који је изазван упадом припадника Хамаса на територију Израела, приликом чега је извршен покољ над израелским цивилима, је један од најбруталнијих. Сама одмазда Израела која је уследила и која и данас траје, је једна од најнемилосрднијих које смо имали прилике да видимо. Намеће се питање, где је корен овог комплексног проблема?
Јевреји који су некада били доминантно становништво на том простору, протерани су са своје прапостојбине у периоду од 70-136. године нове ере. Након распада Римског царства Јевреји нису успели да се врате. Већина њих се у том периоду налазила у Западној Европи. Ван своје отаџбине били су маргинализовани где год да су живели.
У 7. веку Палестина је постала део Арапског калифата, једно време је била у саставу Ајубида, да би од 16. века па све до краја Првог светског рата била део Османског царства.
Османско царство је била теократска држава заснована на шеријатском праву, по којем једнакост постоји само између муслимана. Све остале верске групе, укључујући и Јевреје биле су дискриминисане и имале су ограничена права. Тако су немуслимани морали да се облаче другачије од муслимана, нису смели јахати коње у градовима, нису смели да обављају послове који би им омогућили веће зараде итд. У таквим околностима услед тешке позиције како у свету, тако и у својој прапостојбини, у 19. веку подстакнути ционистичким покретом, Јевреји из целог света почињу да насељавају Палестину са циљем да на том месту обнове државу. То се нарочито интензивирало након чувене „Балфурове декларације“, којом је британски министар иностраних послова лорд Балфор подржао јеврејске тежње за стварање „националног дома“ у Палестини. Занимљиво, прва држава у свету која је јавно признала „Балфурову декларацију“ била је Србија. У време Великог рата, са Краљевском владом ван отаџбине, Србија је 1917.године признала „Балфурову декларацију“ којом се подржава формирање „националног дома за јеврејски народ“ у Палестини. Тек годину дана касније, уследила су признања од Француске, Италије и осталих европских држава. „Балфурова декларација“ је 1922. године коначно потврђена од стране Друштва народа, када долази до ширег међународног признања
Елем, са повећањем јеврејских повратника, у Палестини долази до све већих сукоба са муслиманским становништвом. За муслимане је било неприхватљиво да било ко ту ствара своју заједницу. Ту долазимо до суштинског проблема. Како у Светој земљи религија никада није била приватна ствар, тако сукоби између муслимана и Јевреја имају јаку религијску основу. Са тачке гледишта Ислама, муслиманско становништво не сме да прихвати ниједну државу која није исламска, нарочито уколико се она ствара на муслиманској територији. Не само то, муслимани су дужни да против исте воде џихад све док се оно што је узурпирано не поврати. Зато не треба бити изненађен што су Арапи преко Арапске лиге 1947. године одбили резолуцију Уједињених нација о стварању две државе у Палестини – израелске и палестинске.
Уз то, Арапи су најавили да ће уколико дође до стварања државе Израел покренути џихад, што се десило дан након што је Давид Бен Гурион 14. маја 1948. године прогласио стварање независне јеврејске државе.
Њихов став до данашњих дана се не мења. У Повељи Хамаса јасно стоји да целокупна историјска територија Палестине представља исламски вакухф (задужбину) и да се ниједан једини део те земље не сме предати немуслиманима. Када би правили компромис око тога престали би да буду муслимани, а за то их по исламском веровању чека казна.
Са друге стране, слична је позиција и Јевреја. Када се међу њима јавила идеја о стварању јеврејске државе, расправљало се где би та држава могла да се направи. Секуларни Јевреји су предлагали да то буде на простору Северне Америке или Африке, док су религиозни Јевреји били искључиви у намери да се то учини на простору „Обећане земље“, из простог разлога што се тамо налази Брдо храма – најсветије место Јевреја. Јевреји верују да је данашњи свет у којем живимо настао баш на том месту. Баш са тог места је према јеврејској традицији Бог покупио прах и направио Адама. То је место на којем се некада налазио Соломонов храм на којем су Јевреји приносили жртве. Тај храм је рушен два пута, најпре од стране Вавилонаца, а потом и Римљана. Након што су протерани из Свете земље, Јевреји су се заветовали да ће се вратити у Јерусалим и подићи Трећи храм.
Према пророцима древног Израиља, овај храм ће постати духовни центар за све Јевреје. Тако је настао њихов чувени поздрав – догодине у Јерусалиму.
Дакле, из овога видимо да је један од главних мотива за стварање државе Израел заправо у функцији обнове храма. Ипак, да би се храм обновио, претходно би требало срушити џамије које су на том месту муслимани подигли након седмог века – Ал Аксу и Куполу на стени. Те две џамије су у међувремену постале треће свето место муслимана, одмах после Свете џамије из Меке и Пророкове џамије из Медине. Муслимани верују да се са тог места Мухамед уздигао у небо.
Имајући све ово у виду, једини начин да се између Израела и Палестине направи мир је да нека од страна одустане од својих тежњи. Међутим, када би се то догодило и када би нека од страна одустала од својих циљева и пристала на компромис у којем нешто губи, изгубио би се и смисао њиховог постојања. Са друге стране, ни Палестници, ни Јевреји ма колико желе не могу да остваре своје тежње. Нити Палестинци могу уништити Израел, па све и да им цео муслимаснки свет у томе помогне, нити Израел може срушити Ал Аксу и Куполу на стени, јер би у том случају дошло до несагледивих последица по целокупно човечанство. Управо због тога, наш највећи ауторитет из области политикологије религије Мирољуб Јевтић домишљато је истакао да „тај део света представља место око којег се врти целокупна квадратура круга светске политике“.
Аутор: Алекса Тојчић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Преузмите андроид апликацију.
