Da kojim slučajem pomno pratite politička i društvena dešavanja i njegove aktere u državama bivše Jugoslavije, a da aposlutno ništa ne znate o odlazećem predsedniku Crne Gore Milu Đukanoviću, samo na osnovu ličnosti koje su mu dale podršku pred drugi krug predsedničkih izbora mogli bi da izvučete silne zaključke o njemu i njegovoj politici.
Praksa da istaknute javne, medijske i ličnosti iz nevladinog sektora, daju otvorenu podršku nekim političarima pred predsednički izbore svakako nije nikakva novina. Međutim, Đukanović već duže vreme dobija podršku od nekih pojedinaca u Srbiji, bez obzira da li su u pitanju izbori na kojima se kandiduje ili neki sporni politički potezi.
Tako je „Apelom 88“, koji je potekao iz drugosrbijanskih krugova u Beogradu, Đukanović dobio podstrek iz srpske prestonice za otimanje imovine Mitropolije crnogorsko-primorske SPC spornim “Zakonom o slobodi vjeroispovijesti ili uvjerenja i pravnom položaju vjerskih zajednica” iz decembra 2019. godine. Kada se ogroman broj vernika u Crnoj Gori podigao na protestne litije zbog pomenutog zakona, ta hrpa bogoboraca i radikalnih antiteista je svim srcem podržavala Mila, uprkos tome što je taj zakon, kasnije izmenjen zaslugama ministra pravde Vladimira Leposavića, protivan evropskim vrednostima o pravu na imovinu, vrednostima u koje se svi potpisnici Apela tobože zaklinju.
Među “88 apelaša” koji su pred drugi krug predsedničkih izbora u Crnoj Gori dali podršku Đukanoviću nalaze se i: osnivač i predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava Sonja Biserko, profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i zamenik premijera u Vladi Zorana Đinđića, Žarko Korać, novinar Dinko Gruhonjić, istoričar Nikola Samardžić, istoričar Milivoj Bešlin, režiser Veljko Bulajić, pisac Filip David, advokat i narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije Aleksandar Olenik i drugi.
Podršku Milu su uputili i neizostavni Nenad Čanak, koga je premijer Crne Gore u tehničkom mandatu Dritan Abazović jednom prilikom optužio da za svoj angažman od Đukanovića ima ugovorenu novčanu tarifu, ali i Rada Trajković, savetnica Nenada Rašića, ministra u Vladi tzv. Kosova.
Niko od njih nije podržao Đukanovića zato što je on od Crne Gore napravio ekonomski moćnu državu, zato što je izgradio mnogo puteva, pruga, bolnica, domova zdravlja, škola, zato što se obračunao sa kriminalom i korupcijom i stvorio državu zasnovanu na vladavini prava, nezavisnim institucijama i jednakim mogućnostima. A imao je i previše vremena za to. Ništa od toga naravno nije uradio, štaviše, kriminal i korupcija su odlike njegove vlasti. Razlozi podrške su jasno ideološki, jer je Milo Đukanović neko ko se godinama, još od kraja devedesetih, dosledno obračunavao sa srpstvom u Crnoj Gori, sa Srpskom pravoslavnom crkvom, te neko ko je inicirao priznanje tzv. Kosova iste godine kada je doneta odluka o jednostranom proglašenju nezavisnosti u Prištini, kao i neko ko je bez referenduma uveo Crnu Goru u NATO. To su sve zajednički sadržaoci politike Đukanovića i beogradskih drugosrbijanaca.
Zanimljivo je i čuti argumente u video obraćanjima za JuTjub kanal DPS-a svih ovih (ne)ljudi, da je Đukanović garant opstanka građanske države, garant sekularnosti Crne Gore, njenog članstva u NATO i ostanka na putu evropskih integracija. Paralelno sa tim, pokušavaju da prikažu Milovog protivkandidata Jakova Milatovića kao nekog pro-ruskog političara, kandidata SPC u Crnoj Gori i skrivenog Velikosrbina, sa čijim predsedničkim mandatom je put Crne Gore u EU i opstanak u Severnoatlantskoj Alijansi pod znakom pitanja. Najsmešniji od svih je šablonski iznet zaključak (Sonja Biserko je na primer doslovce sricala unapred pripremljen tekst sa papira izgovorenog za kamere) da je Jakov Milatović kandidat “srpsko-ruskog sveta”.
Politički program i stavovi pokreta „Evropa sad“, čiji je Milatović jedan od lidera, potpuno opovrgavaju tezu drugosrbijanskih ljubitelja Đukanovića. Osnovna tačka politike „Evrope sad“ je posvećenost evropskim integracijama i reformama u Crnoj Gori, dok se članstvo u NATO ne dovodi u pitanje. Kad je reč o odnosu prema srpskom pitanju, a najviše prema statusu Kosova i Metohije, drugi lider „Evrope sad“ Milojko Spajić jednom prilikom je istakao da je odnos Crne Gore prema tzv. Kosovu „završeno pitanje“, tačnije da je ta tema iza njih i da treba gledati u budućnost i evropsku perspektivu Crne Gore. Vreme će pokazati da li će on ali i trenutni favorit za predsedničku funkciju Jakov Milatović ostati pri ovom stavu.
Ali znamo ko zasigurno neće menjati svoj stav o nezavisnosti tzv. Kosova. Tog odsustva neizvesnosti o statusu tzv. Kosova u Crnoj Gori svestan je i premijer Privremenih institucija samouprave u Prištini, Aljbin Kurti, koji je u zadnji čas pred izbore dao podršku Đukanoviću. Kurti je poslednjeg dana marta izjavio da pomno prati izbore u Crnoj Gori koji ga veoma brinu i da će “ako Đukanovićev protivnik pobedi, to otvoriti put nestanku crnogorske nacije, dominaciji Srpske pravoslavne crkve, jačanju Kremlja, slabljenju NATO-a i konačno do stvaranja “srpskog sveta” i velike Srbije”.
Što se tiče Jakova Milatovića, čijoj se pobedi na izborima 2. aprila svakako nadam (doduše više iz razloga radovanja padu Đukanovića nego svesrdne podrške predsednikovanju Milatovića), ostaje da se vidi kakvu će on politiku da vodi ukoliko postane predsednik. Ostaje tračak nade da će Milatović da sprovodi baš onakvu nacionalnu i kulturnu politiku kakva je najavljena od strane svih gore pobrojanih njegovih protivnika, i velikih agitatora Đukanovića, i da ti nesumnjivo pametni i obavešteni ljudi vide i znaju nešto što ja ne znam.
Autor: Aleksa Grubešić
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Alekse Grubešića možete pročitati ovde:
Aleksa Grubešić: Hod Srbije na tankom ledu međunarodnih odnosa
Preuzmite android aplikaciju.
