Dvadeset i treći januar je tradicionalno dan kada se u Novom Sadu sećamo žrtava masakra sa elementima genocida, koji se u januaru 1942. godine odvio širom južne Bačke, i kada Grad Novi Sad, Autonomna Pokrajina Vojvodine, Savez jevrejskih opština Srbije, Srpska Pravoslavna Crkva i drugi društveni činioci odaju počast svim žrtvama racije u Novom Sadu i južnoj Bačkoj i čuvaju sećanje na ovaj tragičan događaj kao nauk za budućnost.
Zločini fašista mađarskog regenta Mikloša Hortija, vršeni su od Čuruga 4. januara pa do Bečeja i Srbobrana 30. januara i u njima je stradalo oko 4000 Srba, Jevreja, Roma, Rusa i Rusina. Bez namere da zadirem u struku istoričarima i govorim o detaljima racije, osvrnuo bih se na jedan drugi momenat koji smatram važnim u današnjem trenutku a koji se tiče kulture sećanja na tragične događaje u našoj istoriji, kakva je i racija u Novom Sadu i južnoj Bačkoj tog januara 1942. godine.
Spomenik žrtvama racije pod nazivom „Porodica“, koji se nalazi na Keju žrtava racije i delo je vajara Jovana Soldatovića, jedan je od simbola Novog Sada.
Već iz ove informacije i činjenice da se spomenik nalazi na tako istaknutom mestu, naspram Petrovaradinske tvrđave, umesto na mestu kraj novosadskog kupališta Štrand, gde su prema svedočenjima žrtve bacane pod led smrznutog Dunava, govori o važnosti negovanja kulture sećanja na ovaj događaj i koliku ulogu isti ima u identitetu modernog Novog Sada. Pomenuto mesto kraj Štranda, samo jedno od mnogih širom Novog Sada gde se racija odigrala, takođe je obeleženo spomenikom, crnom granitnom kockom, koja je postavljena 2013. godine i rad je akademskog vajara Ljubomira Šćepanovića, ali svakako nije upečatljivo i simbolično za Novi Sad kao mesto na kojem se nalazi bronzani spomenik roditelja sa decom ispod koje stoji snažna poruka „Sećanje je spomenik tvrđi od kamena, ako smo ljudi oprostiti moramo, zaboraviti ne smemo“.
Međutim, iako većina Novosađana vrlo dobro zna da se na Keju žrtava racije nalazi spomenik „Porodica“, pitanje je da li zna koji je značaj tog spomenika i čemu je posvećen?
Ovo pitanje je posebno upućeno mlađim generacijama budući da više godina unazad, pogotovo u sparnim letnjim danima, mesto na kojem se nalazi spomenik i 78 bronzanih ploča sa imenima žrtava racije, poprište je velikih žurki i pijančenja na otvorenom. Jednostavno, sama lokacija i konfiguracija prostora pogodna je za organizovanje masovnih druženja kraj reke gde je nešto svežije. Ali gotovo po pravilu, jutro posle žurki redovno osvane u prizorima obilja smeća, limenki i flaša koje ostanu iza prisutnih. Što dovodi u pitanje da li smo svesni mesta na kojem obitavamo i da li bi se na isti način ophodili ako bi imali višu svest o težini događaja kakva je racija i kulturi sećanja na pomenuto?
Nedavno sam posetio Berlin i čuveni „Memorijal holokausta“ u blizini Brandenburške kapije, koji je posvećen stradanju više od 6 miliona Jevreja u nacističkim logorima širom Evrope. Pa iako se taj memorijal, sastavljen od 2.711 betonskih ploča različite visine, ne nalazi na mestu na kojem su direktno vršeni zločini nad Jevrejima (kao što na istom mestu nije ni spomenik „Porodica“ na Keju), ovaj memorijal predstavlja mesto posebnog pijeteta. Čisto sumnjam da se između pomenutih betonskih ploča ili u blizini Memorijala prave velike žurke na otvorenom, nakon kojih može da se zatekne obilje smeća.
Kultura sećanja i svest o mestu na kojem se ljudi nalaze verovatno sprečava prisutne od bilo kakvog nedoličnog ponašanja.
Uz ogradu da ne želim da zvučim osuđivački, naglasio bih da omladina Novog Sada nije ništa ni bolja ni gora od omladine Berlina, već je samo nešto slabije edukovana o mestu posvećenom nevino stradalim žrtvama holokausta, fašističke i nacističke okupacije, ili prosto nesmotrena u želji za opuštanjem tokom sparnih letnjih dana. Daleko od toga da tvrdim da neko smisleno i sa namerom pravi okupljanja kraj tog spomenika, ili da sa datom praksom po svaku cenu treba prestati.
Štaviše, činjenica da je data lokacija sabirno mesto novosadske omladine i socijalizacije stranih turista tokom održavanja „Egzit“ festivala, prava je pobeda života nad smrti, i mira i praštanja nad sukobima. Ali kada se takve stvari već odvijaju na pomenutoj lokaciji i kada za tako nešto ne može da se nađe alternativa, onda barem treba obratiti pažnju da se spomen obeležje i njegova okolina ne ostave da plivaju u otpadu. Jer za ostavljanje hrpe smeća (a gotovo svi građani Novog Sada su svedoci ove prakse) nema nikakvog opravdanja, bez obzira o kojem mestu govorimo.
U susret obeležavanju godišnjice racije u Novom Sadu, nedavno je na uvid javnosti prezentovano idejno rešenje budućeg memorijalnog centra koji će biti napravljen između Mosta slobode i Kreativnog distrikta (Kineske četvrti) pokraj Štranda, što je neposredno u blizini lokacije sa koje su mađarski fašisti tih jezivih januarskih dana 1942. godine bacali građane Novog Sada pod led. Planirano je da se kompleks Memorijalnog centra sastoji od objekta Memorijalnog centra i Memorijalnog parka, a da unutar objekta bude postavljena „hladna soba“ koja se koristi i u drugim memorijalnim centrima širom sveta kao način čulnog doživljaja žrtava u vreme kada su se ovi tragični događaju zbili.
Kultura sećanja u Novom Sadu će tako biti podignuta na jedan mnogo viši nivo, a oko 1300 imenima utvrđenih (a smatra se da je ta brojka možda i dva puta veća) u samom gradu, i ukupno oko 4000 stradalih žrtava širom južne Bačke, konačno će dobiti spomen obeležje kakvo im dolikuje i kakvo zaslužuju. Nadam se da tada neće biti nikakvog izgovora za bilo kakav oblik nedoličnog ophođenja novosadskog društva u celini.
Autor: Aleksa Grubešić
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Alekse Grubešića možete pročitati ovde:
Aleksa Grubešić: Dubravka Stojanović – nova „majka druge Srbije“?
Preuzmite android aplikaciju.
