Почетна > Блог
Блог Нови Сад

Алекса Грубешић: Култура сећања – рација у Новом Саду

Двадесет и трећи јануар је традиционално дан када се у Новом Саду сећамо жртава масакра са елементима геноцида, који се у јануару 1942. године одвио широм јужне Бачке, и када Град Нови Сад, Аутономна Покрајина Војводине, Савез јеврејских општина Србије, Српска Православна Црква и други друштвени чиниоци одају почаст свим жртвама рације у Новом Саду и јужној Бачкој и чувају сећање на овај трагичан догађај као наук за будућност.
Фото: Градске инфо

Злочини фашиста мађарског регента Миклоша Хортија, вршени су од Чуруга 4. јануара па до Бечеја и Србобрана 30. јануара и у њима је страдало око 4000 Срба, Јевреја, Рома, Руса и Русина. Без намере да задирем у струку историчарима и говорим о детаљима рације, осврнуо бих се на један други моменат који сматрам важним у данашњем тренутку а који се тиче културе сећања на трагичне догађаје у нашој историји, каква је и рација у Новом Саду и јужној Бачкој тог јануара 1942. године.

Споменик жртвама рације под називом „Породица“, који се налази на Кеју жртава рације и дело је вајара Јована Солдатовића, један је од симбола Новог Сада.

Већ из ове информације и чињенице да се споменик налази на тако истакнутом месту, наспрам Петроварадинске тврђаве, уместо на месту крај новосадског купалишта Штранд, где су према сведочењима жртве бацане под лед смрзнутог Дунава, говори о важности неговања културе сећања на овај догађај и колику улогу исти има у идентитету модерног Новог Сада. Поменуто место крај Штранда, само једно од многих широм Новог Сада где се рација одиграла, такође је обележено спомеником, црном гранитном коцком, која је постављена 2013. године и рад је академског вајара Љубомира Шћепановића, али свакако није упечатљиво и симболично за Нови Сад као место на којем се налази бронзани споменик родитеља са децом испод које стоји снажна порука „Сећање је споменик тврђи од камена, ако смо људи опростити морамо, заборавити не смемо“.

Фото: Градске инфо
Међутим, иако већина Новосађана врло добро зна да се на Кеју жртава рације налази споменик „Породица“, питање је да ли зна који је значај тог споменика и чему је посвећен?

Ово питање је посебно упућено млађим генерацијама будући да више година уназад, поготово у спарним летњим данима, место на којем се налази споменик и 78 бронзаних плоча са именима жртава рације, поприште је великих журки и пијанчења на отвореном. Једноставно, сама локација и конфигурација простора погодна је за организовање масовних дружења крај реке где је нешто свежије. Али готово по правилу, јутро после журки редовно осване у призорима обиља смећа, лименки и флаша које остану иза присутних. Што доводи у питање да ли смо свесни места на којем обитавамо и да ли би се на исти начин опходили ако би имали вишу свест о тежини догађаја каква је рација и култури сећања на поменуто?

Недавно сам посетио Берлин и чувени „Меморијал холокауста“ у близини Бранденбуршке капије, који је посвећен страдању више од 6 милиона Јевреја у нацистичким логорима широм Европе. Па иако се тај меморијал, састављен од 2.711 бетонских плоча различите висине, не налази на месту на којем су директно вршени злочини над Јеврејима (као што на истом месту није ни споменик „Породица“ на Кеју), овај меморијал представља место посебног пијетета. Чисто сумњам да се између поменутих бетонских плоча или у близини Меморијала праве велике журке на отвореном, након којих може да се затекне обиље смећа.

Култура сећања и свест о месту на којем се људи налазе вероватно спречава присутне од било каквог недоличног понашања.

Уз ограду да не желим да звучим осуђивачки, нагласио бих да омладина Новог Сада није ништа ни боља ни гора од омладине Берлина, већ је само нешто слабије едукована о месту посвећеном невино страдалим жртвама холокауста, фашистичке и нацистичке окупације, или просто несмотрена у жељи за опуштањем током спарних летњих дана. Далеко од тога да тврдим да неко смислено и са намером прави окупљања крај тог споменика, или да са датом праксом по сваку цену треба престати.

Штавише, чињеница да је дата локација сабирно место новосадске омладине и социјализације страних туриста током одржавања „Егзит“ фестивала, права је победа живота над смрти, и мира и праштања над сукобима. Али када се такве ствари већ одвијају на поменутој локацији и када за тако нешто не може да се нађе алтернатива, онда барем треба обратити пажњу да се спомен обележје и његова околина не оставе да пливају у отпаду. Јер за остављање хрпе смећа (а готово сви грађани Новог Сада су сведоци ове праксе) нема никаквог оправдања, без обзира о којем месту говоримо.

У сусрет обележавању годишњице рације у Новом Саду, недавно је на увид јавности презентовано идејно решење будућег меморијалног центра који ће бити направљен између Моста слободе и Креативног дистрикта (Кинеске четврти) покрај Штранда, што је непосредно у близини локације са које су мађарски фашисти тих језивих јануарских дана 1942. године бацали грађане Новог Сада под лед. Планирано је да се комплекс Меморијалног центра састоји од објекта Меморијалног центра и Меморијалног парка, а да унутар објекта буде постављена „хладна соба“ која се користи и у другим меморијалним центрима широм света као начин чулног доживљаја жртава у време када су се ови трагични догађају збили.

Фото: Фондација Нови Сад – Европска престоница културе

Култура сећања у Новом Саду ће тако бити подигнута на један много виши ниво, а око 1300 именима утврђених (а сматра се да је та бројка можда и два пута већа) у самом граду, и укупно око 4000 страдалих жртава широм јужне Бачке, коначно ће добити спомен обележје какво им доликује и какво заслужују. Надам се да тада неће бити никаквог изговора за било какав облик недоличног опхођења новосадског друштва у целини.


Аутор: Алекса Грубешић

 

Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.

 

Претходни ауторски текст Алексе Грубешића можете прочитати овде:

Aleksa Grubešić: Dubravka Stojanović – nova „majka druge Srbije“?

Преузмите андроид апликацију.