Srbija se već decenijama suočava sa pritiskom dela međunarodne zajednice kada je reč o pitanju Kosova i Metohije. Oni variraju od pojačanog, koji su podrazumevali i primenu ogoljene sile 1999. godine, suprotne odluci Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija kao pravno formalno najvišeg organa u međunarodnim odnosima, pa do raznih nižih oblika pritisaka i ucena kojima politički Zapad pokušava da prinudi Srbiju da se odrekne dela svoje teritorije.
Taj pritisak obuhvata i podršku privremenim institucijama samouprave u Prištini da jednostrano proglase nezavisnost tzv. Kosova 17. februara 2008. godine, akt iza koga je stao gotovo čitav politički Zapad – države članice NATO i EU, kao i njima savezničke države koje se nalaze pod velikim uticajem spoljne politike najpre SAD-a, a zatim i drugih članica Alijanse i Evropske unije. Kažem „gotovo čitav“ jer pet država članica EU ne sledi stav Zapada da je tzv. Kosovo nezavisna država, a to su Grčka, Kipar, Rumunija, Slovačka i Španija.
Međutim, predlog francusko-nemačkog sporazuma za status Kosova i Metohije, o kojem se u Briselu raspravlja upravo u danima kada nastaju redovi ovog teksta, podržan je i od strane tih nama naklonjenih država kada je reč o teritorijalnom integritetu Republike Srbije, što dovodi do potpuno unisonog stava političkog Zapada o francusko-nemačkom predlogu za rešenje kosovsko-metohijskog pitanja.
A što nas dalje kolektivno upušta u dilemu kako da se postavimo kada veliki deo međunarodne zajednice, koji geopolitički dominira Balkanom i strateški okružuje Republiku Srbiju, podržava jedan sporazum koji se direktno tiče Srbije, srpskog naroda i naše teritorije, i šta možemo da naučimo iz istorije i sličnih sporazuma koji su pred nas ispostavljeni minulih decenija?
Nedavno sam u razgovoru sa jednim prijateljem, koga ne bih imenovao naravno, saznao mnogo zanimljivih stvari o političkoj sceni u Republici Srpskoj Krajini, za vreme postojanja ove najzapadnije srpske države u periodu od 1991. do 1995. godine. Između ostalog, saznao sam da je taj moj prijatelj bio jedini čovek koji je u Skupštini Srpske Krajine glasao ZA razmatranje plana Z-4 (Ze četiri)!
Dakle, ne prihvatanje, već razmatranje i ulazak u pregovore o sporazumu koji je tada podržao veći deo međunarodne zajednice, uključujući i predstavnike Rusije, koji su danas nama naklonjeni po pitanju Kosova i Metohije, i koji ni u kom slučaju ne podržavaju francusko-nemački sporazum, niti bilo koje rešenje koje za ovu problematiku nameće politički Zapad. Za manje upućene u sadržinu i smisao ovog sporazuma, podsetimo se šta je bio plan Z-4.
Plan Z-4 je bio nacrt sporazuma koji su izradili ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Hrvatskoj Piter Galbrajt, ambasador Rusije u Hrvatskoj Leonid Kerestedžijanc i nemački diplomata Gert-Hinrih Arenz, predstavljajući Evropsku uniju u mini-kontakt grupi. Slovo „Z” u nazivu plana označava glavni grad Hrvatske Zagreb, a broj četiri označava učešće SAD-a, Rusije, Evropske unije i Organizacije ujedinjenih nacija.
Plan je sastavljen tokom 1994. godine, a predstavnicima Srpske Krajine i Hrvatske predstavljen je početkom 1995. Ukratko, Z-4 je bio pokušaj da se trajno zaustavi rat u Hrvatskoj, ali i da se njime statusno i međunarodnopravno reši teritorijalno i ustavno pitanje između Hrvatske i Srpske Krajine. Na neki način na koji je kasnije Dejtonskim sporazumom rešen rat u Bosni i Hercegovini, s tim što je status Republike Srpske rešen dosta povoljnije nego što je Z-4 planirao za Republiku Srpsku Krajinu. Ali i okolnosti su bile drugačije.
Osim što je planom Z-4 bila predviđena široka autonomija za srpsku Krajinu u okviru Hrvatske, što je podrazumevalo i institucije predsednika, Vlade, skupštine, suda, policijskih snaga, zatim postojanje grba, zastave, posebne valute, kao i prava na naplatu poreza i sklapanje međunarodnih sporazuma, za Srbe nepovoljan deo sporazuma odnosio se na činjenicu da Srpsku Krajinu na osnovu plana Z-4 ne bi činile sve teritorije koje je u trenutku predstavljanja plana kontrolisala Srpska Vojska Krajine. Planom je bila obuhvaćena autonomija samo za oko trećinu teritorije tada samoproglašene RSK. Druga trećina bi bila momentalno reintegrisana u Republiku Hrvatsku, a reintegracija treće (istočne Slavonije i zapadnog Srema) bila bi izvršena kroz dve godine.
Ipak, iako ovaj plan na prvi pogled nikako nije odgovarao Srbima u Krajini i isti prosto nije mogao biti prihvaćen, visoki državni zvaničnici tog vremena, poput Hrvoja Šarinića, svedoče da se plan nimalo nije dopadao ni hrvatskom predsedniku Franji Tuđmanu, budući da je njegov cilj bila potpuna kontrola nad celovitom Hrvatskom.
Tuđmanu je taj plan prvom i predočen 30. januara 1995. godine. Svestan da Hrvatsku uveliko priznaje veliki deo međunarodne zajednice, kao i da Republiku Srpsku Krajinu ne priznaje niko, uključujući ni Saveznu Republiku Jugoslaviju, koja istini za volju Krajinu na razne načine materijalno i u ljudstvu pomaže, Tuđman prihvata pregovaračku platformu za ovaj plan. Prihvatanjem pregovaračke platforme, ali ne i prihvatanjem sporazuma kakav je predočen, Tuđman „prebacuje loptu u protivnički teren“ sa nadom da će srpski predstavnici u Krajini odbaciti predočeni plan i tako Tuđmanu dati alibi za vojne akcije koje su uveliko bile u planu.
Da se vratimo sada na prijatelja sa početka teksta i momenat kada dolazi do odlučivanja da li pristupiti razmatranju plana Z-4. Februara 1995. godine saziva se Skupština Srpske Krajine samo sa jednom tačkom dnevnog reda – pomenuti plan.
Nakon svih govornika koji su čvrsto stali na pozicije da samo razmatranje pomenutog plana treba odbiti, jedini govornik i čovek koji je glasao ZA razmatranje plana u svom govoru ukazao je na potencijalne posledice koje bi ovakav inertan čin odbijanja saradnje sa usaglašenom međunarodnom zajednicom, koju ponavljam čine predstavnici SAD-a, Evropske unije, Rusije i Organizacije Ujedinjenih nacija, prouzrokovao. Posledice koje je ukazao su upravo etničko čišćenje koje je srpski narod doživeo u zločinačkoj akciji Oluja samo nekoliko meseci kasnije.
Rukovodstvo Republike Srpske Krajine i Skupština Srpske Krajine, potpuno nesvesni međunarodnih okolnosti u kojima se nalaze, nesvesni snaga kojima raspolažu, preuveličavajući snagu Vojske Republike Srpske i njihovu sposobnost i volju da pristupe odbrani Srpske Krajine u slučaju napada oružanih snaga Hrvatske, a najviše u zabludi da je Savezna Republika Jugoslavija i njena vojska u mogućnosti da pristupi otvorenom ratu sa jednom međunarodno priznatom državom i pogotovo sa NATO koji tada kontroliše vazdušni prostor Hrvatske, odlučuje da odbaci razmatranje plana 3-4 i sebe tako stavi u poziciju nekonstruktivne strane u pregovorima.
Uzalud je bilo što su tom čoveku i mom prijatelju kasnije dali za pravo. Sam gradonačelnik Knina u vreme „Oluje“, Drago Kovačević, lično mu je priznao da su mu u koloni izbeglih krajiških Srba na putu za Beograd u mislima bile njegove reči sa govornice Skupštine Srpske Krajine tog februara 1995. godine. Ipak, za naknadnu pamet bilo je kasno. Nepopravljiva šteta je načinjena i ogroman broj Srba bio je prognan sa svojih vekovnih ognjišta.
Izuzetno je važno zato razumeti procese i duh vremena u kojem se živi, i s toga delovati u skladu sa okolnostima i politikom mogućeg. To nažalost nije odlikovalo rukovodstvo Srpske Krajine iako su po pravdi i pravu oni za svoje aktivnosti odbrane srpskog naroda u Hrvatskoj tokom devedesetih, poučeni onime što se dešavalo sa Srbima u vreme NDH-a od 1941. do 1945. godine, imali puno pravo.
Zašto na kraju dovodim Republiku Srpsku Krajinu i Plan Z-4 u kontekst sa Kosovom i Metohijom i francusko-nemačkim sporazumom? Pa upravo konstruktivnost i volja za pregovorima je osnovna postavka koju od Beograda i Prištine zahtevaju predstavnici političkog Zapada.
Intervju portala „Kosovo onlajn“ sa izvestiocem Evropskog parlamenta za Kosovo, Violom fon Kramon, doneo je njen stav da će „strana koja odbije francusko-nemački sporazum ili strana koja nije konstruktivna biti sve više izolovana“. Iako Viola fon Kramon nije u toj meri značaj faktor na međunarodnom planu, nju treba shvatiti kao prenosioca poruke a njene reči primiti veoma ozbiljno.
Učešće u pregovorima i razmatranje sporazuma koji su nam predloženi (a često i ispostavljeni), omogućava Srbiji da naša strana, kako se to često kaže „bude za stolom, a ne na stolu“. To ne znači da će predsednik Vučić ili neki drugi predstavnik Srbije potpisati ili pristati na nešto što nije u skladu sa nacionalnim i državnim interesima, već da će samim učestvovanjem u pregovaračkoj platformi i spremnošću na dijalog pokazati konstruktivnost, i tako izbiti alibi tom delu međunarodne zajednice za sankcije, izolaciju ili bilo koje druge štetne posledice prema nama.
Svet više nije unipolaran kao što je bio devedesetih, kada Srbima zapadna politička hemisfera, nakon pada Berlinskog zida u svojoj punoj istorijskoj dominaciji, nije bila nimalo naklonjena. Rusija se tada i sama borila za svoj opstanak (kao što to možda čini i danas), sa razlikom što je zarad svojih interesa sledila politički vektor SAD-a i njenih saveznica, i tako se pridružila sankcijama koje je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija uveo Saveznoj Republici Jugoslaviji 1992. godine.
A vidimo i da je učestvovanjem u izradi plana Z-4, Rusija suštinski podržavala rešenje za Republiku Srpsku Krajinu. To danas naravno nije slučaj sa Kosovom i Metohijom, ali geopolitička nužnost koju uslovljava dominacija političkog Zapada na ovim prostorima obavezuje Srbiju da na svaki način sarađuje sa faktorom čija moć može značajno da utiče na budućnost Srbije kao države, ali i budućnost i blagostanje svih njenih građana.
Primer plana Z-4 i ishod Republike Srpske Krajine, kao i sve druge ultimatume sa kojima se Srbija suočavala tokom čitavog prošlog veka, treba da imaju u vidu ne samo političke elite i predstavnici političkih stranaka, već i svi građani Srbije u trenucima kada olako donose zaključke o predlozima sporazuma i pre svega pregovaračkoj platformi koja se pred nama nalazi.
Autor: Aleksa Grubešić
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Alekse Grubešića možete pročitati ovde:
Aleksa Grubešić: Slučaj Daniela Smita i antisrpska propaganda dnevnog lista „Danas“
Preuzmite android aplikaciju.
