Latinka Perović, čuvena istoričarka i bivša sekretarka Centralnog Komiteta Saveza Komunista Srbije (CK SKS), napustila je političku, naučnu i životnu scenu 12. decembra 2022. godine, u osamdesetdevetoj godini života.
Odlaskom žene, koja je u društvenom i političkom životu Srbije bila prisutna još od 60-ih godina prošlog veka, ostalo je upražnjeno mesto neformalnog ideološkog vođe i sive eminencije političkog i kulturnog miljea u srpskom društvu, sada već poznatog po kolokvijalnom nazivu „druga Srbija“.
U takvom miljeu, imajući u vidu njen uticaj i doprinos profilisanju vrednosnih ideja liberalne levice, čuvena istoričarka važila je za nekrunisanu „majku druge Srbije“.
Pre nego što pređem na suštinu ovog teksta, želim da pojasnim sam termin „druga Srbija“ koji često može da se čuje u javnom diskursu, a čije značenje malo ko razume.
Iz tog nerazumevanja proističe zaključak da postoji i neka „prva Srbija“, a ona zapravo ne postoji. Ne postoji zato što je pojam „druga Srbija“ skraćena verzija sintagme „drugačija Srbija“ i nema nikakve veze sa rednim brojem. Samim tim ne može da se definiše šta spada u „prvu Srbiju“ i koje su njene karakterne odrednice, ali se vrlo jasno može definisati šta je ideološka postavka „druge Srbije“ i famoznih drugosrbijanaca, a prema tome i koji su njihovi vodeći predstavnici u našoj državi i društvu. Nastala kao grupa intelektualaca u okviru „Beogradskog kruga“, drugu Srbiju je jedan od njenih ideologa i autor drugosrbijanskog manifesta „Filosofija palanke“ Radomir Konstantinović, definisao kao „Srbiju koja se ne miri sa zločinima“. Vremenom će se ispostaviti da se ne miri samo sa srpskim zločinima.
U pokušaju da pojednostavim glavne pravce misli i delovanja drugosrbijanaca, izdvojio bih sledeće njihove stavove, koji se ovim spiskom ne iscrpljuju: svaljivanje krivice za ratove devedesetih i raspad SFRJ prevashodno na Srbiju i srpski narod, pravdanje agresije NATO na Srbiju 1999. godine, zalaganje za ukidanje Republike Srpske (uz agitaciju da se prizna tzv. genocid u Srebrenici) i stvaranje unitarne Bosne i Hercegovine izmenom Dejtonskog sporazuma, podržavanje jednostrano proglašene nezavisnosti tzv. Kosova, zalaganje za veću autonomiju Vojvodine ili čak davanje statusa republike ovoj srpskoj autonomnoj pokrajini, bezuslovan put Srbije ka evroatlantskim integracijama (članstvo Srbije u EU i NATO bez obzira na uslove koje Srbija treba da ispuni), podrška autoritarnom režimu Mila Đukanovića u Crnoj Gori, neutemeljena rusofobija (a danas često i mržnja prema Kinezima – sinofobija) uz fanatično podilaženje svim vrednostima koje dolaze sa zapadne političke hemisfere, itd.
Spisak ideoloških i političkih stavova drugosrbijanaca je podložan promenama najviše iz razloga što se njihova ideologija kalemi na stavove globalističke i levo-liberalne misli i prakse koja potiče sa političkog Zapada. Kao što je Latinka Perović, nekada perjanica komunističke nomenklature u Srbiji i Jugoslaviji, lako promenila komunistički dres i obukla liberalno-zapadni koji je nosila do kraja života, tako su i njeni i stavovi svih njenih ideoloških saboraca uvek bili podložni promenama. Jedina konstanta je da su oni uvek bili u korenu antisrpski i suprotstavljeni srpskim nacionalnim interesima.
Jedan od nosilaca drugosrbijanske misli i Latinkin dosledan ideološki parnjak (danas i potencijalni naslednik), jeste njena koleginica, istoričarka i redovni profesor Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Dubravka Stojanović.
Profesorka Stojanović je vrlo kredibilna istoričarka, sa mnoštvom naučnih radova i izdatih monografija koji su vrlo naučno i činjenično utemeljeni. Baš zato iznenađuje njen istup na tribini u Novom Sadu u okviru 22. festivala „Ulice protiv fašizma“, koju su organizovali Antifašistički front „23. oktobar“ i Antifašistička akcija Novi Sad, a povodom 9. novembra, Svetskog dana borbe protiv fašizma i antisemitizma. Na pomenutoj tribini, profesorka Stojanović je iznela tezu da je, citiram, „nacionalizam u bivšoj Jugoslaviji krenuo iz Srbije, a da su nacionalizmi u ostalim republikama bili reakcija na nacionalizam iz Srbije“.
Odnosno, grešim. Bio bih iznenađen ovim stavom ugledne istoričarke Stojanović kada ne bih znao koja je ideološka osnova sa koje ona polazi, i da su izgleda subjektivni stavovi i politički pogledi preči od činjenica i istine. A istina ovde glasi upravo suprotno!
Istina je da je nacionalistički (a u nekim elementima i šovinistički) MASPOK uzeo maha u Zagrebu 1971. godine, kada je iz vrha CK SK Hrvatske tražena nezavisnost za Hrvatsku. Istina je i da je na Kosovu i Metohiji tokom celog trajanja SFRJ bujao albanski nacionalizam i separatizam, koji je kulminirao „studentskim protestima“ 27. i 28. novembra 1968. (što se poklapa sa praznikom Dan albanske zastave) i 1981. godine, protestima koji su bili samo maska za masovan odziv albanskih nacionalista i iredentista.
Pa ako već govorimo o srpskom nacionalizmu i njegovoj pojavi početkom i sredinom 80-ih godina, on može samo da bude reakcija na prethodno pomenute. A najviše, povrh svega, može da bude reakcija na Ustav SFRJ iz 1974. godine koji je podelio i paralizovao Srbiju do te mere da ona kao republika nije mogla da donosi nikakve odluke bez autonomnih pokrajina Vojvodine i Kosova i Metohije, koji su faktički postali republike u republici. Taj Ustav je, zamislite, bio maslo jednog nacionaliste, koji se lažno krio pod plaštom komuniste i tvorca socijalističkog samoupravljanja – slovenačkog nacionaliste Edvarda Kardelja.
Sve ovo ne bi bilo toliko strašno da o „pogubnom srpskom nacionalizmu kao uzročniku raspada SFRJ i sukoba 90-ih“, profesorka Stojanović nije pričala na tribini posvećenoj Svetskom danu borbe protiv fašizma i antisemitizma, koji se obeležava 9. novembra, u znak sećanja na „Kristalnu noć“ u nacističkoj Nemačkoj koja je započela 1938. godine.
Zato se pitam kakve veze ima srpski nacionalizam sa temom ove tribine?
Zašto profesorka Stojanović nije pomenula raciju u Novom Sadu 1942. godine i genocid u NDH nad Jevrejima i Srbima, već je insistirala na Miloševiću, SPC, Memorandumu Srpske akademije nauka i umetnosti? Možda zato što se jula 2020. godine usprotivila davanju naziva ulice u Zemunu po Blagoju Jovoviću, čoveku koji je u Argentini, dugom rukom pravde, likvidirao poglavnika NDH-a Antu Pavelića, što Dubravka Stojanović evidentno smatra zločinom.
Da moja teza o Dubravki Stojanović kao naslednici Latinke Perović nije proizvoljno i paušalno izneta, pokazuje i tekst koji je za drugosrbijanski portal „Peščanik“ profesorka Stojanović posvetila Latinki, 15. decembra 2022. godine, pod nazivom „O Latinki, onako kako ona ne bi volela“, u kojem je istakla koliko je veliki uticaj gospođa Perović imala na nju u životu i radu. I to je sasvim u redu i lepo. Svako treba da ima svojevrsnog mentora i naučnog autoriteta koji će ga voditi kroz karijeru i rad, i usmeravati da ne pravi greške koje je taj isti mentor pravio u svom delovanju.
Međutim, na pomenutoj tribini, Dubravka Stojanović je svojim istupanjem izašla iz okvira naučnog delovanja i iznošenja činjenica i utonula u čist subjektivni i ideološki doživljaj srpskog nacionalizma i uzroka za raspad Jugoslavije.
Uradila je to na isti način kao što je radila i njena mentorka kada je u svojim nebrojenim javnim intervjuima i istupima za sve negativno u Jugoslaviji krivila isključivo „velikosrpski nacionalizam“ i težnju elita u Srbiji da stvore nekakvu „veliku Srbiju“. Ti stavovi imaju svoju podlogu i korene još u kominternovskoj politici koja je definisana na IV kongresu Komunističke partije Jugoslavije u Drezdenu (Drezdenski kongres), gde je zvanično osuđena „velikosrpska ugnjetavačka buržoazija“, a granice raspada tada Kraljevine Jugoslavije definisane baš onako kako je to kasnije učinjeno AVNOJ-em i kako je primenjeno devedesetih godina dvadesetog veka.
Srpski nacionalizam do sredine 80-ih (neko će reći da je sahrana bivšeg šefa OZN-e i drugog čoveka komunisitičke Jugoslavije, Aleksandra Rankovića 1983. godine, prvi vid ispoljavanja nacionalizma u Srbiji) je faktički nepostojeći i teza da je on bio generator za podele, a nacionalizmi ostalih republika samo reakcija na njega, je ozbiljna relativizacija i izvrtanje istine kojoj ću uvek i na svakom mestu da se usprotivim, pa makar ona dolazila i od naučnog autoriteta koji pretenduje da bude nova „majka druge Srbije“.
Autor: Aleksa Grubešić
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Alekse Grubešića možete pročitati ovde:
Aleksa Grubešić: Glavni problem u Hrvatskoj – srpska ćirilica!
Preuzmite android aplikaciju.
