Човек често мисли да најбоље познаје – себе. У психологији се та заблуда зове аутопројекцијска замка. Када сам са собом проведеш читав живот, мислиш да немаш тајни и да нико са стране не може боље да види оно што је у теби.
Слично је и са градом и његовим житељима. Ко то може познавати Нови Сад боље од оних који су у њему рођени, одрасли, завршили школу, ишли у Јовину, ручкали у Сендваји, купали се на Штранду, посећивали Позорје, тренирали хокеј у Воши или свирали флауту у Иси?
Многи ће рећи – нико. И неће бити у праву.
Јер, као и када је реч о аутоперцепцији, житељи неког града су субјективни и имају један недостатак – непостојање упоредног метода.
Дозволите некоме ко је одрастао на 62 км од цркве Имена Маријиног, дошао у Нови Сад давне 2006. и стопроцентно се населио у њему 2011. да вам каже по неку реч о томе где је Нови Сад био некад, а где је сад. Јер, ја сам се у овај град заљубио, посматрајући га са стране и стидљиво га инкорпорирајући у своје биће, постепено. Нисам га доживео као датост, а то ипак има неку вредност.
Нови Сад је увек имао потенцијал, шарм и природну склоност ка израстању у европски полис. Па ипак, моје очи су те 2006. затекле панонску варош. Упоредно, наш Нови Сад је био ближе некада доминантној Суботици, него сведоминирајућем Београду.
И тако би и остало да се није појавио он – човек са визијом.
Време у нашем граду мериће се пре и после Милоша Вучевића. А зашто то кажем? Зато што га познајем и доживљавам као пријатеља? Зато што је интелигентан, образован, доброћудан, духовит, моралан? Зато што делимо исте светоназоре?
Можда, али у свему мора постојати и објективност са почетка ове приче.
Објективно, у Новом Саду те 2006. али ни 2011. ја нисам имао Променаду на неки метар од куће. Воша није имала два купа у витрини. Нови Сад није имао више од једног полуупотребљивог тржног центра, ја нисам могао да одведем еминентне госте из иностранства на 11 адреса, од којих застаје дах, нисам могао да се запослим у овом граду и примам достојну плату, нисам могао да се културно уздижем у Кутку на кеју или у фондацијама крај СНП јер ничег од наведеног – није ни било.
Па коме онда може сметати човек који је препородио град?
Онима што славе 31. 07. и гаде се српства као таквог? Онима што не желе улицу Љубана Једнака и споменик Ђорђу Стратимировићу? Онима што би да поново краду, намештају тендере и спроводе пљачкашке приватизације? Свакако да. Свима њима.
Али и још једној категорији. Згубиданима.
То су они што не морају да брину о рачунима Информатике, јер их не плаћају од свог нерада. То су „еколози“ који користе аутомобил стално, за разлику од градоначелника који кад год може користи бицикл или иде пешице. То су ленчуге којима се слоши када у среду морају да устану пре 12.00, који ништа ново годинама нису научили, а старо су давно заборавили. Е па и њима смета Милош. Јер је другачији, јер је агилнији, јер је вреднији, јер је искренији, јер је бољи, јер је оно што они никада нису били и никада неће бити.
Зато, неспособни да признају себи своје слабости, они своје фрустрације, усмеравају на другог. Али, нажалост, другачије и не умеју.
Аутор: Предраг Рајић
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Предрага Рајића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
