Дупке пун Карађорђе и један велики сан против Вердера у давно заборављеном Интертото купу; четворка Сампдорији из нешто новије историје; опроштај Синише Михајловића, историјски успеси младе репрезентације на новосадском стадиону; профи титула европског шампиона у боксу Ненада Боровчанина пред еуфоричним Спенсом; одбојкашки дуели „црвено-белих“ са Сислијем – ово је само део спортских успомена које ће заувек остати златним словима уписани у историју града. Међутим, постоји и други страна медаље, мечеви, догађаји и скандали које би најрађе заборавили, а Градске инфо вас подсећају на неке од спортских катастрофа које су цементирале место на страницама ружних новосадских успомена.
КРАХ КОШАРКАША
Са великим амбицијама и моћним саставом, уз неприкосновеног Жељка Обрадовића на клупи, дочекали смо Европско првенство 2005. чији смо били и домаћини. Још увек понесени оним Индијанаполисом и победом над чувеним Дрим тимом, очекивали смо да се код куће окитимо златом и вратимо на стазе старе славе. Уместо тога, потпуни фијаско – раскол у свлачионици, изласци, кланови, лоша атмосфера, све је то кумовало да већ у групној фази у Новом Саду практично печатирамо потпуни дебакл и разочарење. У међувремену, Обрадовић је успео и да се жестоко посвађа са традиционално мирном новосадском публиком, инсистирајући на чињеници да су многи дошли „као у позориште, а не на утакмицу“ и апострофирајући недостатак бодрења. Већ на почетку такмичења Шпанци су нас приземљили са -19, да би неславно завршили у осмини финала после пораза од Француза три разлике.
КАНАРИНЦИ СЛОМЉЕНИХ КРИЛА
Током туробних двехиљадитих година, навијачи Новог Сада умели су да пецну градског ривала са паролом „Град вам је дао све, осим имена“. Заиста, у то доба градске власти су показивале маћехински однос према популарним „канаринцима“, али су они били стабилан друголигаш, уз градски мит да им је забрањен пласман у највиши ранг такмичења. По злу је кренуло када су кључне полуге у Новом Саду по одласку директора Мораче преузели водећи људи покрајинских фондова блиски Бојану Пајтићу, да би последње ексере у детелинарски фудбалски ковчег закуцали сумњиви бизнисмени црногорског порекла, браћа Рађеновићи, који су побегли без трага и гласа, остављајући тим без иједног првотимца и омладинца, уз готово распуштену омладинску школу и девастиран стадион. Тужно је било гледати коров на СЦ „Раднички“ – данас је, срећом, Нови Сад уз обилату подршку града, поново стабилан друголигаш, више стотина деце пика лопту крај „пруге“, а реконструкција стадиона се приводи крају и представљаће истинску спротску лепотицу.
КАТАНАЦ ЗА ВОШУ
Данас је рукометни клуб Војводина можда и најдоминантнији колектив у региону када је тај спорт у питању – готово деценију доминирају у домаћем шампионату, редовно скидају скалпове регионалних гиганата и представљају успешно Србију у рукометној верзији јадранске лиге (СЕХА Гаспром такмичење), а прошле године су освојили и први европски трофеј у клупској историји. Међутим, ситуација није одувек била овако блистава – средином прве декаде две хиљадитих година, захваљујући недомаћинском вођењу и политичким мућкама, Војводина се налазила пред гашењем, а на срамоту тадашњих градских челника и људи који су били задужени за спорт, првотимци ове екипе избачени су из Спенса, па су упркос славном имену утакмице играли по околним селима, где су просто молили за слободне термине који су им „комшијски“ уступани како би се избегла још већа бламажа.
ШТРАЈК И НАРОДНА КУХИЊА КОД ГОВЕДАРИЦЕ
Да је ситуација у клупској каси тада била мало боља, навијачи Воше би лако поред титуле из 1966. и 1989. године, могли причати и о трећој из 2004/05, имајући у виду импозантан играчки кадар који су тада имали на располагању. Но, уместо шампионске прославе, уследила је срамота незабележена у вековној клупској историји – чак 55 запослених месецима није добијало плату, залихе хране у клупском ресторану су пресушиле, а клуб је остао и без капи горива. У тоталној беспарици, играчи су ступили у неку врсту штрајка, а оно што читавој причи даје посебно бизаран тон јесте да их је од глади буквално спасао Дејан Говедарица, који је прво, као у рубрици „веровали ли не“, донео прасе од сто килограма како би решио акутан проблем, а онда и омогућио играчима и колективу да једу у његовој пекари „на црту“.
ТРИ БОДА НА ЕКСКУРЗИЈИ
Иако је покојни Бато Буторовић донео нове принципе, финансијску стабилност и посебну дрчност према клубовима које навијачи Воше називају „београдски близанци“, па у једном моменту успео и да их раздвоји на табели, ни његова епоха није прошла без бламантних момената. Један од таквих је евродуел у Лиги Европе 2011. године са Вадуцом, представником Лихенштајна, који је у Нови Сад, као тада релативно анониман и практично аматерски клуб, дошао на екскурзију. Да је пут строго туристички, поручивала је и победа Новосађана на гостовању, у првом дуелу овог двомеча са 2:0 . Ексурзија се захваљујући очајним потезима тадашњег двојца одбране, Мојсов-Трајковић, претворила у ноћну мору за Војводину и историјско вече за аматере из Лихенштајна – гости су голом у зауставном времену славили са 3:1 и прошли даље захваљујући голу у гостима.
ДВЕ ВОШЕ, А НИЈЕДНА ДА ВАЉА
Кошаркашки клуб Војводина истакао се у претходним деценијама као расадник талената и центар који је изнедрио многе добре играче, али и ривал против којег су се тешко освајали бодови. Све је ово пало у воду после Петог октобра, у за то време стандардним мућкама, којих на жалост ни спорт није био поштеђен. Тако је својевремено, као врхунац бизарности, остала уписана чињеница да су постојале две Војводине – „права“, на најнижим гранама, и „вештачка“, КК Војводина Србијагас, која је заправо настала променом имена некадашње Беобанке. Вештачка Војводина ипак није успела да оствари већи резултат, а угашена је 2016. године, међутим Нови Сад се дуго држао подалеко од елите, практично на кошаркашким маргинама. Ова неправда почела је тек недавно се исправља, пошто је на чело клуба дошао прослављени кошаркашки репрезентативац Жељко Ребрача, а уз системску и стратешку подршку градских власти, овај клуб је при врху Кошаркашке лиге Србије и АБА 2 лиге и истакао је кандидатуру за највеће домете.
НИ ПОДЛОГУ НИСУ МОГЛИ ДА ОБЕЗБЕДЕ
Међународна брукања саставни су, на жалост, део ове листе, а једна од њих везана је и за окршаје у ФЕД купу које је Спенс угостио у фебруару 2011. године. Иако су се наше даме сасвим солидно показале, постојала је реална могућност да Новосађанима не приреде спектакл, уопште не изађу на терен и не покажу тениско умеће док бране национални грб. Разлог? Тадашња управа СПЕНС-а и градска власт нису били у стању да обезбеде одговарајућу подлогу за ове мечеве, иако су се тиме уговором обавезали. Овај скандал делом је заташкан, а решен је у последњи час.
КАДА НАМ СЕ СМЕЈАО ЦЕО СВЕТ
Слична ситуација задесила нас је и годину дана касније, када смо били поносни домаћини Европског првенства у рукомету, на ком је, узгред речено и освојена последња репрезентативна медаља (сребро). Оно што је бацило сенку на историјски резултат, јесте организација у Новом Саду – захваљујући притисцима и уценама тадашњих челника Топлане из редова СПО (данашњи ПОКС), Спенсу је угашено грејање пред почетак континенталне рукометне смотре, а ово је носило и низ других проблема – изливање базена, опасност од пожара, губитка струје. Пошто су ревизори из ЕХФ-а у чуду гледали овај расплет догађаја, буквално су нас секунде делиле од тога да нам кровна европска рукометна организација одузме домаћинство и да тако останемо уписани у збирку светске спортске срамоте на почасном месту. Надјудским напорима, уз комуникацију са људима из РСС, ситуацију је извукао Борис Барјактаровић, тадашњи директор Спенса, који је награду за своје пожртвовање, добио у виду пацки и смене од тадашњих градских власти.
Аутор: Крстан Марковић
Melburn ima novog kralja – Janik Siner osvojio Australijan open
Преузмите андроид апликацију.
