На данашњи дан се навршава 105. годишњица одлуке Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање одржане у Новом Саду 25. новембра 1918, на којој је донета одлука о присаједињењу Војводине Краљевини Србији.
Заседње Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање 25. новембра 1918. одржано је у здању новосадског хотела „Слобода“. Тада је то заправо био „Гранд хотел Мајер“, потом пременован у „Слобода“.
Скупштину је сачињавало 757 посланика изабраних у свим деловима Војводине у складу с прогласом Српског народног одбора од 17. новембра. Модел је подразумевао једног посланика на хиљаду грађана. Међу посланицима је било 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, 6 Немаца, 3 Шокца, 2 Хрвата и један Мађар.
Занимљиво је да се међу посланицима налазило седам особа женског пола, иако у то време у европским државама оне још увек нису имале право гласа.
Скупштину је као најстарији посланик отворио прота Јован Храниловић (унијатски свештеник, песник, журналиста). Заседање Скупштине водио је др Игњат Павлас, адвокат, познати српски национални радник. Осим Павласа најистакнутију улогу имао је Јаша Томић. Управо Томић је прочитао одлуке Скупштине којима је проглашено присаједињење Војводине Краљевини Србији.
Присуствовала је и делегација Сремаца који су претходног дана у Руми, под руководством Жарка Миладиновића, на Великом народном збору прогласили припајање Србији. Збор је сачињавало приближно 700 посланика разних крајева Срема.
Донете су такође одлуке о образовању локалних органа управе. На чело покрајинске владе, назване Народна управа за Банат, Бачку и Барању изабран је др Јоца Лалошевић, а Великим народним саветом, како је названа Скупштина, руководио је Славко Милетић.
Идеју о присаједињењу Краљевини Србији везујемо за неуморну борбу Светозара Милетића и основне постулате његове политике.
Победе војске Краљевине Србије, слом Аустроугарске, симболички враћају Светозара Милетића и његове незаборављене идеје.
Његова идеја, мисао, говори, текстови, подсећају на време када је један истински великан стварао и градио идеју која је окупила и ујединила Српство у Монархији- Српска Војводина, као Завет постојања, као симбол неуморне борбе и страдања, као залог за српско ослобођење и уједињење.
Из тог разлога Светозар Милетић остао је бесмртни вођа Срба у Монархији и симбол Српске Војводине.
Пред саму Велику народну скупштину постојале су две струје које су имале различите идеале о будућности Војводине.
Прва је заступала идеју да се Војводина прикључи Краљевини Србији, док је друга заступала идеју да се повеже са Народним већем Словенаца, Хрвата и Срба у Загребу, након чега би се касније створила јединствена југословенска држава.
Стога се посебна величина придаје Јаши Томићу који је, у то време, са својим следбеницима активно заговарао ставове да стварање Војводине, какву данас знамо, може да буде остварено искључиво путем присаједињења са Србијом.
Остао упамћен говор Јаше Томића на Великој народној скупштини, у којем је између осталог речено: „Ми најпре треба да обучемо српску кошуљу, јер нам је ближа, а тек онда да се заоденемо југословенским огртачем“.
Био је то далековиди одговор на настојања из Загреба да све југословенске земље дотадашње Аустроугарске наступе заједно према Београду.
Томић је још нагласио: „Србија овенчана славом из балканских и Првог светског рата и непризната Држава Словенаца, Хрвата и Срба скрпљена од делова Аустроугарске никако не могу бити равноправи чиниоци уједињења“.
Између осталог рекао је и: „Од срца ћемо у Југославију, али наш пут тамо води само преко Београда. Ако не нађемо у Југославији Србију и Црну Гору немамо у Југославији друго тражити!“
Иако је било различитих тумачења посланици су једногласно одлучили да се Војводина најпре прикључи Краљевини Србији, а да потом може следити шире југословенско уједињење.
Присаједињење је било плод вековног сна Срба из Војводине за прикључење матици Србији, стога се доношење ове одлуке сматра једним од најзначајнијих догађаја на простору на коме већ вековно Нови Сад мирно лежи и веома битним догађајем за, генерално, целу Србију.
Срби из Војводине никада нису прежалили укидање Војводине образоване 1848. на Мајској скупштини у Сремским Карловцима, коју је бечки двор укинуо 1861. Формални назив од 1849. био је „Војводство Србија и Тамишки Банат“.
Иако краткотрајна, Српска Војводина била је инспирација и идеал интелектуалним и политичким првацима Срба са ових простора у наредним деценијама. Она је представљала синоним за слободу и подсећање на неуморну, тешку борбу нашег народа за опстанак и очување идентитета.
Неколико дана после Велике народне скупштине, 1. децембра 1918. регент, касније краљ, Александар прогласио је у Београду стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Првобитно је заправо коришћен термин – краљевство.
Године 1929. земља је преименована у Краљевина Југославија.
У складу с новом управном поделом Војводина је тада постала саставни део новообразоване Дунавске бановине, са средиштем у Новом Саду, а највећи градитељски и општи успон наш град дугује управо том периоду.
Aleksa Grubešić: Antisrpski sentiment dokumentarnog filma „Ja, Aleksandar: Državni gambit“
Преузмите андроид апликацију.