Стефан Стефановић био је српски књижевник, који се сматра творцем модерне српске драме, због његовог комада „Смрт Уроша V“, које се приказује у позориштима широм Србије више од 200 година.
Ова трагедија је рађена по историјским мотивима и народној традицији везаној за последњег српског цара Уроша (1355 — 1371), а Стефановић ју је написао са свега осамнаест или деветнаест година. Његово дело се сматра првом оригиналном српском историјском драмом у модерном смислу те речи и једном од најбољих из тог жанра.
Али подједнако интересантна као сама драма, је и прича која стоји иза стварање исте. Наиме, Стефан Стефановић се залагао и подржавао Вукову језичку реформу, о чему сведочи и једна његова ода посвећена управо Вуку. Одређена храброст је била потребна, да у време када су се виђенији представници српског народа противили Вуковој реформи, напишете комад по реформисаном рукопису, што је Стефановић и урадио 1825. године, када је и написао „Смрт Уроша V“.
Дело је базирано на мотиву из народне традиције, о томе да је последњег српског цара Уроша убио његов некадашњи сарадник Вукашин Мрњавчевић кога је Урош претходно уздигао на ранг свог савладара дајући му титулу краља и препуштајући му владавину државом.
Представа је први пут изведена у октобру 1825. године у Његошевој улици, у Крајнеровом театру. У њој су играли ученици Српске гимназије, а за главне улоге млади Стефановић је узео углавном школске пријатеље, а он лично је тумачио улогу Краљевића Марка. Тадашња новосадска јавност је с одушевљењем чекала да се драма прикаже.
Међутим, због сцена у којима се приказује живот калуђера погрдан за цркву, Карловачки митрополит Стефан Стратимировић, је сматрао да представа није прикладна за приказивање.
Он је најпре тражио рукопис на читање, а Стефановић је био спреман да га преда. Како га је један млади ђакон из митрополитовог двора упозорио да Стратимировић планира да га спали, драма није послата митрополиту. Овај бесан због свега успева да код државних власти у Будиму издејствује забрану играња ове представе и то дан пред премијеру у овом граду.
Угледни Новосађани су се побунили на ову одлуку цркве и временом је скинута забрана приказивања. У међувремену Стефановић је почео да пише трагедију „Стефан Дечански“, али је никада није завршио, пошто је умро 1828. године, у раним двадесетим, од туберкулозе. Његов гроб се налази у порти Успенске цркве у Новом Саду, а добио је и улицу у родном граду која се налази спрам Успенске цркве и спаја Шафарикову и Стевана Сремца.
По историјским изворима драма „Смрт Уроша V“ је штампана тек 1841. године, да ли због преране смрти аутора, или због утицаја митрополита није познато. На фасади куће у Милетићевој 23, у центру града, где је живела његова породица до 1961. године, стоји спомен-плоча коју је израдио чувени вајар Јован Солдатовић. Плочу су поставили Матица српска и Српско народно позориште, а њој пише да је у „у овој кући рођен 1805. године Стефан Стефановић, писац драме „Смрт Уроша V“.
Колики је утицај Стефан Стефановић имао на српску књижевност и ког квалитета је била трагедија „Смрт Уроша V“ говори и чињеница да је:
– Српско народно позориште и Народно позориште обележили су стогодишњицу смрти Стефановића.
– Божидар Ковачевић рекао да би Стефановић, да није умро млад, за спрску драму значио колико и Стерија за комедију.
– Јован Деретић кратко спомуо Стефановића у свом делу „Историја српске књижевности“ у којој наводи да је највише обећавао и да су му и песме и трагедија написане добрим народним језиком, док за његову драму каже да је једна од најбољих српских трагедија XIX века.
Преузмите андроид апликацију.
