Због антрополошке галерије зване метро, одличног узорка становништва Њујорка.
Рускиње са шубарама, дивно упалих образа и плавих очију, Јапанци са маскама као хирурзи, Мексиканке са црним коврџама, Јевреји са шеширићима, Афроамериканци са капуљачама и неидентификовани народи са нечим што личи на маску нинџе и сл. (да, ово је била незапамћено хладна зима у Америци).
И тако, причају на отприлике четрдесетичетири језика (заправо, на 800!), па је разумљиво што Америка и званично нема званични језик.
Свашта се дешава у метроу, будући да се у просеку Њујорчани возе 40 минута дневно до посла, то време се мора некако искористити.
Шминкају се, спавају, бесконачно причају мобилним, играју ону игрицу са дијамантима на ајфонима, читају упоредне анализе кекса у часописима о здравој исхрани или – Библију.
Дођу и они што певају па после траже бакшиш, али лепо су васпитани, рукују се са путницима и дају „хајфајв“, извињавају ако се неком није допало певање. А певају, на пример „Stand by me“ и слично. Како да се неком не допадне? После сам чула да метро „певачи“ морају да прођу кроз ригорозну аудицију да би певали у метроу и да су неки од њих наступали и у Карнеги Холу.
А да, још нешто дивно у вези са метроом у Њујорку јесте да ради 0 – 24, 365 (или 366) дана у години… (Исто као и Apple store на Петој авенији, затворен само на два дана икада, због урагана Сенди.)
Зато што у тих неколико улица на Бродвеју има четрдесет позоришта. Великих. И још пуно малих, која се зову off-Бродвеј. И још много још мањих, која се зову off-off-Бродвеј. И још неких микро позоришта у која се улази директно са улице преко стрмих степенице, и ни ходник немају.
Све у свему, има преко 400 позоришта. И онда, у великим театрима неки људи са по минимум пет талената играју/певају/скачу/глуме/свирају/возе тротинет, и доста тога симултано, и све уживо и још и перфектно. Плаћени су 1.422 долара недељно, али ја бих им дала много више.
Зато што се осећаш сваког тренутка као да си у неком филму, јер у последњих сто година преко 20.000 филмова је снимљено у Њујорку. Нису то сад неки мени омиљени филмови, али ипак је некако јединствен осећај пролазити где год да кренеш кроз неке сценографије.
Па онда, тај Тајмс сквер, не знам, никад нисам била очарана светлећим рекламама и голим каубојима, али не можеш да не дигнеш главу и зинеш кад видиш екран величине десетоспратне зграде и огромне ноге неке манекенке преко целог екрана, на пример.
Или М&М светлећу бомбону величине летећег тањира. 161 мегавати струје у сваком тренутку је потребно да би све то тако бљештало.
Лично се не разумем у струју, али неко је то прерачунао и рекао да је толико струје довољно да се осветли 161.000 просечних кућа.
Зато што има 4.000 уличних продаваца хране: Мексиканаца, Вијетнамаца, Сенегалаца, Бразилаца, Кинеза… Ако вам се у поноћ једе јагњетина са пиринчем, само треба да сачекате 15 – ак минута у реду на углу 53. улице и Шесте авеније, јер код Египћана је увек гужва. Онда тако пролазите улицом и једете за шест долара све и свашта и као да сте на гурманском путу око света.
Уосталом, често се у Њујорку осећате као на путу око света. Довољно је да се из Харлема, где полуголи тетовирани црнац ради згибове окачен о семафор на минус 15 степени, запутите у Квинс где се продаје најбољи њујоршки бурек, преко свима-већ-познатим Little Italy и Chinatown-а (највећој кинеској енклави западне хемисфере).
И онда, јако важно, зато што Њујорк има Бруклин. А Бруклин је нешто дивно, између осталог јер у Бруклину можете да будете инсајдери на лежерном недељном окупљању у цркви у којој се пева госпел.
И оне дебељушкасте црнкиње се стварно препусте и импровизују и љуљају се и то је тако добро да се најежите а можда и заплачете, иако нисте ни минимално религиозни – довољно је да сте емотивни.
Бруклин није хтео да се „уједини“ са остатком Њујорка, и да није, био би трећи по величини град у Америци. А онда је 1898. постао један од пет делова Њујорка.
И дан данас се Бруклинери кају због тога. Бруклин је, очигледно, остао у сенци Менхетна, али неправедно. У Бруклину има око 700 институција из области уметности и културе, прелепих кућа од браон цигле („brownstone„) и дивни бруклински мост, чудо инжењерства свог времена, са бесплатним и непроцењивим погледом на Менхетн.
Бруклин је млад, просечна старост становника му је 34 године. Обојен је галеријама и бувљацима и настањен духовима писаца, уметника и – Мерлин Монро.
Много штошта је осмишљено у Бруклину, као већ поменути госпел. Онда још и клима уређај. И плишани меда („teddy bear„), у једној продавници слаткиша. Дозвола да се зове Teddy стигла је лично од тадашњег председника САД, Теодора Рузвелта.
И још… Није да не волим вијугаве романтичне сокаке, али има нешто у тим њујоршким улицама и авенијама које се увек секу под правим углом. Прво, можете да идете увек и само – право. Нема кривудања. Друго, налазите се у једном од највећих градова на свету, па ипак, да бисте се изгубили морате бити баш антиталенат за мапе. Једноставно и надасве практично.
Додуше, није звучало тако када је крајем 18. века предлог урбаниста за мрежни план улица био глатко одбијен од стане граског већа. Ипак, неколико година касније, идеја је прихваћена и оформљена је специјална комисија која је спровела план у дело равнајући брда и прекрајајући дворишта на опште негодовање становника онога што се данас зове „downtown„.
Тако је Менхетн визионарски ишпартан уздуж и попреко. Мада су се сви питали зашто би неко живео у тамо некој далекој 51. улици, данас станарина за гарсоњеру у овој улици износи минимум 3.500 долара месечно.
Волим Њујорк и зато што има робне куће. Робна кућа! Кад сте последњи пут чули да је неко нешто купио у робној кући? Нисам купохолочарка, ако изузмемо бувљаке, али одлазак у ове робне куће ме је разнежио и подсетио на драге осамдесете и детињство, и на узбуђење јер „идемо у робну кућу“. Ето, у Њујорку још увек има правих правцатих робних кућа, и то са по осам спратова.
И волим га зато што изгледа као град у ком се лако налази срећа и налази будућност, ако се макар мало потрудиш.
Где људи долете или доплове, виде Кип слободе и верују да ће наћи нешто боље од оног што су оставили за собом. Не личи на Европу. Не делује претенциозно као Париз или Лондон… Није ми се тако чинио.
Чинио ми се пре као да прихвата све и сваког, што је и могуће, јер више од половине његових становника и нису ту рођени, него ко зна где. Ти људи које видимо у метроу и у које нисам могла да престанем да гледам и да нагађам одакле су и зашто су ту, у том метроу, због ког волим Њујорк.
Аутор текста: Наташа Голошин (2014.)
Преузмите андроид апликацију.