Обнова „слободног практиковања вероисповедних сентимената“ након пада комунистичког поретка, нестанка Совјетског Савеза, те успостављања независне државе Украјине, није истовремено означила и престанак прогона и погрома над канонском црквеном организацијом православне заједнице у овој земљи.
Напротив, „завршне фазе“ уклањања утицаја, а онда и постојања Руске православне цркве у Украјини додатно су афирмисане. Политичко-идентитетска дихотомија национално-конфесионалног и духовног статуса код (у етничком и језичком погледу) словенског становништва у Украјини (створена под утицајем прозелитског, римокатличког геополитичког и политичког чиниоца спољне политике Бечког двора и „германског света“, а подстицана, односно охрабривана од стране материјалистичко-марксистичке идеолошке доктрине у технологији власти совјетских комуниста) била је злоупотребљена од нових, изразито националистички оријентисаних политичких структура у Украјини, после 1991. године.
Наведена злоупотреба огледала се у заснивању, а потом и афирмисању комплексног политичког процеса усмереног према циљу постепеног, али одлучног „гашења руске духовне и културолошке компоненте“ у националном идентитету украјинског становништва. Дати процес најбоље препознајемо у тзв. „црквеној политици“ код готово свих владајућих политичких структура у посткомунистичкој Украјини.
Тежње за успостављањем самосталне, националне православне цркве на простору канонске јурисдикције Московске патријаршије и њеног Украјинског егзархата отворено су испољене већ 1990. године.
Посебно су ти захтеви били изражени на западу Украјине, који је вековима био изложен страховитом притиску Римокатоличке цркве и утицају политике унијаћења, спровођеном од стране Пољско-литавске кнежевине, а онда и Хабзбуршке монархије. У циљу амортизовања разорних друштвених подела у „ткиву социјалне структуре“ украјинског становништва, а као механизам одбране од веома агресивног деловања грко-католиличких, унијатских духовно-политичких и римокатоличких ценатара моћи, епархије Украјинског егзархата на западу ове земље упутили су захтев Светом архијерејском синоду Руске православне цркве у коме је затражена црквена аутокефалност за Украјински егзархат.
Архијерејски сабор Руске православне цркве, 31. јануара 1990. године усвојио је Уредбу о егзархатима. На основу ове уредбе пружена су широка самоуправна права егзархатима у Украјини и Белорусији, те су ускоро устројене канонске организације Украјинске православне црква Московског патријархата и Белоруска православна црква.
Међутим, државне власти из администрација првог и другог украјинског председника након стицања независности земље, Леонида Кравчука и Леонида Кучме, усвајају низ прописа са законском снагом, на основу којих је легализован рад неканонске „Украјинске аутокефалне православне цркве“, да би у јулу 1990. године, у појединим украјинским епархијама, била успостављена још једна расколничка, неканонска црквна организација, тзв. „Украјинска православна црква Кијевског патријархата“. Након Владимира Романјука, некадашњи кијевски митрополит, од стране васељене и помесне Руске православне цркве, рашчињени и анатемисани Филарет Денисенко преузео је срамну дужност поглавара ове неканонске организације 1995. године.
Иако у међусобном сукобу, али подржане од стране државе, обе наведене расколничке организације „оштрице“ свог деловања усмериле су према Украјинском егзархату и Руској православној цркви.
Духовни циљ тог деловања прилично је јасан. Без обзира на притиске утицајне „унијатске заједнице“ на православно становништво, а у складу са политиком „надградње националне дихотомије“ у процесу завршетка изградње украјинског националног идентитета, расколничке „црквене организације“ трудиле су се да одрже литургијску одвојеност од канонске помесне цркве, те да структуре и делатности својих „епископата“ усмере у првацу отелотворења кооегзистенције са Римокатлочком и Грко-католичком црквом, посебно на западу Украјине.
Дакле, упркос обновљеним „насртајима“ унијатске политике на духовно јединство и интегритет православне заједнице у овој држави, опасност за заштиту украјинског политичког и националног идентитета, поменуте неканонске „цркве“ препознале су у присуству и канонском устројству Украјинске православне цркве Московског патријархата. Наиме, услед тешког стања у коме се затекла украјинска православна заједница после афирмисања рада расколничких организација, Синод Украјинске православне цркве упутио је апел патријарху Московском и целе Русије Алексију II и Светом синоду Руске православне цркве са захтевом да канонска црква у Украјини стекне пуну аутокефалност.
Архијерејски сабор Руске православне цркве прихватио је дати апел те је Украјинској православној цркви потврдио њену независност и аутономију у сопственој управи. Такође, Устав Руске православне цркве, али и Томос руског патријарха о „украјинској аутокефалији“ дефинсиао је Украјинску православну цркву, као „самоуправну цркву са правима широке аутономије“.
Од 1991. године Украјинска православна црква Московског патријархата детерминисана је као „наследница Кијевске митрополије и Украјинског егзархата Руске православне цркве“. Митрополита Кијевског и целе Украјине, односно поглавара канонске цркве у Украјини бира тамошњи Архијерејски сабор, а симболично, руски патријарх само потврђује дати избор.
Митрополит кијевски и целе Украјине има статус сталног члана Светог архијсерејског синода Руске православне цркве, док су јереји и архијереји Украјинске православне цркве истовремено чланови Светог архијерејског сабора Руске православне цркве са правом избора поглавара помесне Руске православне цркве. На тај начин, у складу са канонским правом и регулама, дефинисан је статус православне заједнице и њене Цркве у Украјини.
Међутим, остало је питање отвореног раскола и спора канонске Цркве са расколничким организацијама, које су знатно појачале своје активности после 1995. године.
Њихов рад посебно је био усмерен у циљу незаконитог, а често и насилног преузимања имовине Украјинске православне цркве. Мало је познато да је, уз „рат за душе људи“, политика отимања имовине канонске Цркве у Украјини присутна већ тридесет година, те да је различитим прописима била озакоњена од стране државе знатно пре почетка уласка руских оружаних снага у ову земљу у фебруару 2022. године.
Насилно преузимање духовних ценатара, црквених храмова и светиња Украјинске православне цркве требало је да заплаши помесну цркву, те да њихову јерархију, као и „непокорне вернике натера на одступање од соптвених верских сентимената и принципа“. За тај циљ, од круцијалне важности било је дефинисање статуса и власништва над највећом православнм светињом и духовним центром у Украјини – Кијевско-печерском лавром.
(наставиће се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Zelenski u pohodu na Ukrajinsku pravoslavnu crkvu (II deo)
Преузмите андроид апликацију.
