У протеклих неколико деценија (можда и векова) покушаји потискивања, а затим и укидања руског духовног утицаја и идентитета у Украјини показали су да је за успех датог неславног подухвата црквено питање у тамошњој православној заједници од превасходне важности.
У потпуно другачијим историјским околностима, у времену након престанка монголске најезде и окупације највећег дела руских историјских замаља (свакако и територије данашње Украјине, где је руска држава и настала и „крштена“ крајем X века), борба руских владара из династија Рјурик и Романов за обнову руског државноправног и државотворног историјског и културног наслеђа на просторима Црноморског басена, била је суочена са агресивном прозелитско-римокатоличком политиком Пољско-литавске уније у XVI и XVII столећу и Хабзбуршке монархије од краја XVIII века, па све до нестанка Руске империје и Аустроугарске 1917. и 1918. године, дакле до друге деценије претходног столећа.
Наведени сукоб, у том историјском процесу „дугог трајања“, под непосредним утицајем отворене унијатске и прозелитске политике Бечког двора на просторима данашњег западног дела Украјине, „изнедрио је“ један засебан и крајем XIX века, потпуно нови, украјински, духовни, а касније и национални идентитет.
У почетку неисторијски, већ само политички идентитет, снажно ослоњен на руско културно и историјско наслеђе, као и етничко „стабло“, са аутохтоним етнолошким одликама и под непрестаним утицајима средњоевропских, германских центара политичке и геополитичке моћи, поменути „украјински профил“, који представља продукт тих повесних преламања различитих утицаја, био је прихваћен, а потом и развијен од стране бољшевичких политичких структура, након Октобарске револуције.
Циљ руских и совјетских бољшевика био је садржан у њиховој мисли да су за све етнички неруске народе срушене Империје Романових највећи непријатељ били Руси, који су наводно настојали да друге идентитете у предреволуционарној Русији асимилују у свој духовно-културолошки и политички круг, а да је главни „катализатор“ те „империјалне политике“ била Руска православна црква, као и њени најзначајнији духовни и организационо-канонски центри, попут Кијевско-печерске лавре у Кијеву, око које сада „пламти разорна политичка битка“.
Та битка за „душе људи и Лавре“ за сада није оружана (без обзира на поједине инциденте), али према свом интензитету, нажалост „достојна је“ оних борби у злосрећном Бахмуту.
На ово духовно седиште Украјинске православне цркве право полажу две канонски непризнате, па чак и међусобно супротстављене црквене организације у Украјини. То су тзв. „Православна црква Украјине“ и тзв. „Украјинска православна црква кијевског патријархата“. Да би смо разумели природу овог црквеног раскола и питања требало би да сагледамо и историјски преглед настанка неканонских црквених организација на „ткиву“ Руске православне црке и њене Кијевске митрополије након Октобарске револуције. Након избијања Октобарске револуције, од стране краткотрајне Украјинске Народне Републике у Кијеву је основана Украјинска аутокефална православна црква, 1921. године.
Доласком бољшевичких снага на власт ова неканонска црквена организације преместила преместила је своје седиште у државе Северне Америке, али и неке земље западне Европе, где је била најснажнија концентрација контрареволуционарне емиграције са простора Украјине. Поменута неканонска „украјинска црква“ наставила је свој живот све до пропасти комунизма у Украјини, као и самог Совјетског савеза. Од 1992 године њено седиште налази се у Кијеву у Цркви Светог Андрије.
(наставиће се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Zelenski u pohodu na Ukrajinsku pravoslavnu crkvu (I deo)
Преузмите андроид апликацију.
