Андрија Торкват Брлић једна је од најмање познатих, а најзанимљивијих историјских личности из региона. У Србији је познат као српски политичар, у хрватској као хрватски, а познат је и као тајни агент Илије Гарашанина.
Рођен 1826. у Славонском Броду у србокатоличкој породици Брлић, Андрија је био једна од ретких политичких фигура 19. века које су себе сматрале Србином и католиком. Школовао се у Винковцима, Загребу и кратко у Бечу.
Његова занимљива прича почиње када га бан Јосип Јелачић 1848. године шаље у Париз како би разговарао са Луисом Бонапартом о француским европским плановима.
Француских планова за Европу није било јер је држава била оптерећена унутрашњом револуцијом која се дешавала, самим тим, бан Јелачић није имао више разлога да финансира Андријин боравак у Паризу.
Тада је Андрија контактирао Илију Гарашанина, тадашњег министра унутрашњих послова Кнежевине Србије и понудио му своје обавештајне услуге.
Брлић је Гарашанину из Париза послао пет писама. Писао му је о плановима француске и аустријске владе, о планираном устанку Италијана против аустријске војске, и између осталог, о плановима Француске да наговори Турску да призна Бугарску, како би се спречило јачање Русије на Балкану.
Водио је дневник, па је тако записао свој први сусрет са бициклом, своја исксутва из Париза, па и своје утиске о Сарајлијама.
У Лондону 1850. године први пут је видео бицикл. „Колица гвоздена, на којима се возају људи окретјућ колеса ногама“, гласио је његов опис.
Због своје браде, нетипичне за то време, привлачио је пажњу у Паризу. „Варошани ме гледају као на бјелу врану“, описивао је сцене из Париза.
Боравећи у Сарајеву, писао је брату Игњату о Босни. „Треба да промене господара, јер је стари хрђав, али своји ије бити не могу. Немају за то способности“, сматрао је.
У комуникацији са братом откривао је и своја друга гледишта, а најнеобичнија преписка можда је замерка брату што га сматрају Хрватом.
Брат Игњат, који је тада боравио у Темишрвару, у свом одговору на ту опаску 1861. године тврдио је да он није крив, него да су га српски пријатељи тако прозвали, претпостављамо, јер је био католик.
Иако католик, своје српство није крио, па му је то некада и замерано. Тако је његов брат, пишући му, објаснио зашто га не воли бан Јосип Шокчевић: „Бану, вељаше, ниеси по чуди, што си велики Србин…“, писао је Андрији његов брат Игњат.
Андрија Торкват Брлић желео је да Славонија остане Славонија, непризнавајући да је то Хрватска држава, већ тврдећи да је „Краљевина Славонија посестрима Хрватске краљевине“. Био је противник најпре германизације, па и мађаризације словенских народа. Знао је немачки, француски, пољски, чешки, руски, словачки, служио се енглеским, а мађарски из ината никада није хтео да научи, иако је његов отац сматрао да би требало.
Његов отац био је Игњат Алојзије, члан Друштва српске словености, који је, између осталих, познавао и Вука Стефановића Караџића.
Када је Андрија, као прво дете Брлића, рођен, Вук Караџић је у писму те 1826. године његовом оцу писао: „Желим да вам Андрија буде жив и здрав и срећан и честит, и да својим родитељима буде на радост и на дику, као и ви вашима што сте!“
Када се школовао у Бечу, отац га је упутио управо на Вука и Вуковог пријатеља и сарадника Јернеја Копитара.
Андрија Торкват Брлић у Бечу 1857. издао је „Изворе српске повјестнице из турских споменика“.
Најзначајније дело, ипак, било му је „Дневник“ писан од 1844. до 1857. године, који је делимично објављен, а из којег је преузето мноштво поменутих информација.
Био је ожењен сликарком Франциском Дубаши и имао два сина – Драгослава и Ватрослава.
Преминуо је 1868. године у Славонском Броду, где је и рођен. Имао је само 42 године.
Kako se pojavio izraz „mirna Bačka“ – nastao je pre dva veka, a nisu ga izmislili Srbi
Преузмите андроид апликацију.
