“Било једном једно дрво… пуно љубави за једног малог дечака“, овако започиње књига на којој су многи од нас одрастали.
Уколико се сећате приче о добром “Добром дрвету“ то значи да нисте рођени након 1995. године, а такође значи и да би вас подсећање на ову књигу веома усрећило.
“Добро дрво“ написао је Шил Силверстејн, 1964. године.
У питању је прича о умећу давања, примања и прихватања љубави, писана за децу, а опет намењена свим узрастима за коју често можемо прочитати и да се ради о једној од најдвосмисленијих књига на свету.
Управо због те двосмислености, ова књига нашла се на листама најнеомиљенијих, али и најомиљенијих икада објављених књига.
Главни актери су један дечак са неисцрпном листом жеља и једно дрво које несебично жели да му испуни све замисли.
Радња књиге:
Дечак је сваког дана долазио код дрвета како би са њега убирао његове плодове. Међутим, како је постајао старији, природно је постајао и све захтевнији.
Дрво му је свакодневно давало своје плодове све док од њега, на крају, није остао само пањ.
Критичари сматрају да је у пренесеном смислу ово прича о себичности и нарцисоидности, те о недостатку захвалности, због чега сматрају да крај који није “срећан“ није погодан за читање деци млађих ураста.
Други пак, у овој метафоричној причи, препознају безусловну родитељску љубав према деци и од срца је препоручују свима.
Много је времена минуло, и дечак се, најзад, поново појави.
“ Жао ми је, Дечаче, дочека га дрво, “ али заиста немам ништа више што бих ти могао дати…”
“Знаш, не рађам више јабуке.”
“Зуби су ми се већ одавно истрошили, и више не могу да једем јабуке”, одврати дечак.
“Немам више ни грана”, настави Добро дрво, “ на којима би се могао љуљати…”
“Одвећ сам стар за такве ствари… мислим, за љуљање на гранама“, примети дечак.
“Немам више ни дебло”, рече Добро дрво, “ на којима би се могао узверати…”
“Одвећ сам уморан да бих се пентрао по дрвећу”, заклима главом дечак.
“ Жао ми је ”, уздахну Добро дрво.
“ Желео бих да могу да ти било шта дам…али ништа ми више није остало. Сад сам ти само један стари пањ. Жао ми је, заиста…”
“ Па, више ми много не треба”, уздахну и дечак.
“ Тек неко мирно месташце где могу сести и предахнути. Знаш, веома сам уморан.”
“ У реду онда” одврати Добро дрво, истежући се што год му је више било могуће, “стари пањ баш јесте право место да се на њему седи и одмара. Дођи, Дечаче, и седи. Седи и одмори се.”
И дечак поступи како му би речено.
И Добро дрво се осети бескрајно срећним.
Priča o kući čiju fasadu krase figure „Radnik“ i „Pobeda“ (VIDEO)
Преузмите андроид апликацију.
