На празник Сретења Господњег 1804, у Орашцу подигнут је Први српски устанак, преломни догађај српске модерне историје. На Сретење 1835, донет је први Устав тадашње Кнежевине Србије.
За три деценије од провинције Османске царевине до аутономне Кнежевине са унутрашњим уређењем и Уставом, био је пут који су сваки на свој начин одредили два српска вожда – Карађорђе Петровић и Милош Обреновић.
Српске старешине окупљене на Сретење у Орашцу, избором Карађорђа Петровића за предводника (касније вожда), покренули су незаустављив процес осамостаљења Србије и њене борбе за окупљање и ослобођење свих Срба под влашћу Османлија.
Читав један век, Србија се уздизала, јачала, тражила своје место у решавању Источног питања. Притиснута Великим силама, често између чекића и наковња, успевала је Србија кроз 19. век да се држи идеје слободе коју су започели шумадијски устаници фебруара 1804.
Карађорђе Петровић, брзо је постао легендарна личност, изван граница Србије у Хабзбуршкој монархији, где се пречански Срби чине значајне напоре да материјално помогну устанике. Кнежевина Србија ће прискочити у помоћ приликом одбране Српске Војводине 1848-1849. У очима Беча, Нови Сад и Београд су једно.
По природи прек, нагао, јак, одлучан, неустрашив, симбол војсковође-ратника, Карађорђе је надахнуо устанике на велике победе на Иванковцу, Мишару, Делиграду, Варварину, али су одлуке Великих сила у вртлогу Наполеонових ратова решавале српску судбину. Наполеонов поход на Русију и крај Руско-османског рата 1812, директно условљавају трагични пад Србије у јесен 1813. Трагедија Србије 1813, спада у епска страдања уз најсвирепије злочине и погроме које су спровеле Османлије. Букурешки мир 1812, дао је шансе за почетак борбе за аутономију, што ће касније упорно користити кнез Милош.
Милош Обреновић, један је од ретких устаничких старешина који је остао у Србији у јесен 1813.
Своју храброст доказао је тада, сматрајући да је боља и погибија него смрт његове породице (у случају бекства). Када су турска недела поново претила физичком опстанку Срба, Милош Обреновић се нашао у Такову на Цвети 1815, на челу Другог српског устанка. Брзе победе током лета 1815, омогућиле су Милошу да започне процес преговарања са Осмалијама. Белички споразум, познатији у народу као споразум Милош- Марашлија, донео је преко потребни мир Србији. Ново страдање попут оног 1813, било је за Србе немогуће преживети, а последице би биле суштинско нестајање и земље и народа.
Кнез Милош био је мудар, стрпљив, лукав, упоран, први владар и први велики политичар модерне Србије. Добро упознат са начином функционисања Порте, знао је и да затеже и попушта пред Великик силама, да шаље поклоне и склања политичке противнике. У судару два вожда, различитих карактера и идеја, десила се једна од највећих трагедија Србије, убиство Карађорђа у Радовањском лугу 1817. Сукоби Обреновићеваца и Карађорђевићеваца, започели су рат до уништења две велике српске династије. Овај сукоб је пуно политички коштао, и често вукао Србију уназад.
Порта је тријумфовала 1817, а кнез Милош 1830 године, када је уз руску помоћ Србија постала Аутономна Кнежевина, а он Хатишерифима (1830-1833), наследни кнез. Кнежевина Србија, већ на Сретење 1835, добија први модерни Устав који је написао Димитрије Давидовић. Устав је гарантовао слободе и равноправности, али је Великим силама био сувише либералан. Озбиљно мешање Великих сила у српске прилике, доводи до абдикације кнеза Милоша 1839, али после пуно политичких обрта и преврата, свој живот је завршио као кнез Србије у јесен 1860. Једини је српски владар до 1945, који је живот окончао на престолу.
Многи су вожда Карађорђа и кнеза Милоша, касније доживели као две потпуне супротности.
Као непријатеље, искључиво, али ипак истина је другачија. Њихово велико дело, део је једне целине успона Србије. Да није било великог вожда Карађорђа и његових устаника и победа, засигурно 1815, не би стајао ни кнез Милош, који је деценијама надограђивао дело бесмртног вожда. Као једна целина, славна генерација устаника која је уздизала Србију, они стоје изнад симболике Радовањске трагедије.
Одлика великих народа који се издигну изнад својих трагичних момената у историји, јесте симболика Карађорђа и Милоша, јер успон Србије који су они одредили довео је до изградње државе која ће бити симбол окупљања и сабирања, која ће себе наметнути и балканским и Великим силама, и која ће велики завет испунити победама код Куманова, Брегланице, Цера, Колубаре, Кајмакчалана и Солунског фронта…
Проф. др Горан Васин
Osnivač SNP-a i autor teksta „Bože pravde“ – kako je Jovan Đorđević „podigao“ srpsko pozorište?
Преузмите андроид апликацију.
