У временима када се мишљење тек развијало, човек је питајући се и откривајући различите ствари напредовао на пољу науке, културе и уметности.
Временом је било могуће у појединцу достићи одређени идеал који је остављао утисак у друштву одликујући се изузетном вештином мисаоног деловања и рефлексијом стварности која је стимулисала промене у друштву на боље.
У времену – интелектуалац некада и сада
Античка Грчка, гледано историјски, у свим својим епохама донела је прогресивни развој филозофског мишљења, мишљења и деловања уопштено, као и развоја уметничког духа на којем су се друге културе у свету највише ослањале у периодима свог духовног и стваралачког препорода.
Античка Грчка је појму интелектуалац, који нам сада референтно делује далеко, понајвише из временске перспективе, подарила један одређен ентитет.
Тим поступком појам „интелектуац“ се човековом квалитетном стању подарио као оно истинско добро, које нужно прави дистинкцију између образованог и школованог, али и што је даје могући „легитимет“ у одређеној групацији која се предвођена улогом и посредством „интелектуалца“ води и дефинише истом идејом.
Данас се интелектуалац дефинише као особа која се по свом знању разликује од других. Знање које је утемељено на вишем степену мисане способности – уму. Тиме се дефиниција интелектуалца (лат. intellectus, intellego) преноси на умску сферу.
Питање данашњице: Да ли је категорија интелектуалца прошла ствар?
Обзиром на пређашње време, зачетак појма интелктуалац и његов даљи развитак, са посебним нагласком на просперитет 18. века – интелекту је дао једну мерљиву категорију. Интелектуалац је у свом категоријалном одређењу поседовао све оне најбоље квалитете које човек може стећи учењем и који се могу измерити.
Знање одређеног броја језика, стручност у одређеној области, непролазни интегритет и дигнитет, практична могућност спорвођења идеја, али и достојанство величине људског духа која обухвата све друге хришћанске вредности опхођења према другом човеку.
Одређење мерљивости интелекта задржало се и дан данас, са изазовима које носи „сензационалистичко време“. Мерљивост која је постала јединствена у свакој грани живота, показује једну примитивнију и „бржу“ улогу човека који је заклонио званично „интелектуса“.
Интелигенција не може бити прошла ствар, нити она може да се истроши.
Неминовно да се данас тешко стиче знање и да је појам интелектуса услед бројних приказивања мистификован.
Почетком 20. века различите су друштвене теорије указале на могућу деградацију сфера унутар људског живота које ће нужно оштетити и појам интелектуалца.
Данас је он под лупом.
Интелектус је данас само добро сакривен и често услед недовољног знања масе о томе шта је интелектуалац и сами смо сведени да верујемо да је образован човек, вођа одређене групације, неко ко критикује одређено стање, подводи друштвену промену – интелектуалац.
Људи који заиста носе сазнање о свету, људима, промени стања и духа, и уопштено друштва у времену, остали су негде изван сензационалистичког времена, у тишини, радећи на себи.
Преузмите андроид апликацију
