Јеротеј Рачанин (око 1650. вероватно у околини Бајине Баште – после 1727. у Великој Ремети ) је био српски писац и преписивач црквених рукописа и књига. Након посете Јерусалему 1704. написао је књигу о својим искуствима путовања од Мађарске до Свете земље и назад.
У време Великог турског рата у последњој четвртини XVII века, манастир Рача је разорен. Турци су више пута вршили репресалије над рачанским монасима због бављења просветном делатношћу и промовисања српске културе, преписивања црквених рукописа и књига. На крају, монаси су били приморани да са собом понесу своје рукописе и књиге и са Арсенијем III Чарнојевићем се придружују хришћанским снагама у северној Србији код Сенте , и насељавају се у ненасељене крајеве који се граниче са Мађарском и дубље у унутрашњост.
Преселили су се у нове регионе и наставили са радом у Сентандреји , близу Будимпеште, и узели су као презиме име свог некадашњег манастира. Међу неколицином који су се истакли као монаси писари и осветљивачи старих рукописа били су Јеротеј Рачанин, Христифор Рачанин , Кипријан Рачанин , Гаврил Стефановић Венцловић , Симеон Рачанин , Чирјак Рачанин , Теодор Рачанин и многи други.
Јеротеј Рачанин се из Сентандреје настанио у Великој Ремети , културном центру Срба у 16. и 17. веку и дому рукописне и књигопреписивачке и просветитељске школе. Овде је Јеротеј, који је живео у овом манастиру 1721. године, написао „Путовање у Јерусалим“, први путопис у модерној српској књижевности.
Јеротејев аутограф Путописа није сачуван. Све до средине 19. века налазио се у једном зборнику у Сремским Карловцима, али је страдао у великој поплави. Баш некако у време пропасти нашао се међу рукописима проте Павла Стаматовића, који је први издао одломак Путописа 1841. године. Осип Бођански, руски слависта, путујући по словенским земљама, боравио је током зиме 1840. године у Сремским Карловцима. Тада је видео Јеротејев Путопис и одлучио је да га штампа. Замолио је тадашњег слушаоца Карловачке Богословије, Милоша Поповића, а касније издавача Сербских народних новина, да му начини препис Путописа. Међутим, препис није одштампан тада, већ двадесетак година касније. То је било прво и једино појављивање овог дела у целини.
1994. године у часопису за књижевност, уметност и културу Браничево, добили смо најадекватнији превод Путописа на савремени српски језик (превео др. Томислав Јовановић), што омогућава подробније књижевне анализе и нешто дубље проучавање стилског израза овог писца на почетку 18. века.
Nita Prouz autorka bestseler romana „Sobarica“ stiže u Srbiju
Преузмите андроид апликацију.
