Тренд називања „крзнена беба“ или „усвојено дете“ за кућног љубимца све је учесталији и ми као хроничари савременог доба, а пре свега љубитељи свих животиња, морамо бар мало да искритикујемо зашто је то, у најмању руку, бизарно.
Па да почнемо са специфичним облицима смарача који непрестано причају о својим „крзненим бебама“. Добро сте прочитали, то су „родитељи“ који негују своју крзнену децу.
Када негде чујете нечије обраћање животињи са „дођи мами“ или „иди код тате“, да ли и вама нешто крцне или бар запара уши? Зашто се кућни љубимци третирају као деца?
Велики број људи данас себе сматра родитељима својих паса и мачака. Просто тај наратив се увукао у свакодневни говор многих власника.
Из којих побуда се такав један тренд усталио у говор просечног власника? То само психолози знају, али сигурно да се догађају потреси у балансу између људи и њиховом односу према породици.
Стопа склопљених бракова се спушта све ниже, готово да не постоји потреба да се потпише „један папир“, док је потреба да се живи са животињом која ће задовољити дозу љубави, присутна.
Схватамо да постоји одређени тренд, који људи некритички (гле чуда) уливају у своје главе, а где је граница која се повлачи и која нас дели од лудила?
Може се рећи да је улога кућног љубимца у једном просечном дому развијена на неки нови ниво, просто говорећи, кућни љубимац је равноправан члан породице, који прославља рођендан, има љубавни живот, посећује „браћу и сестре“, (користи колевку?!?), а ако треба добија поклоне чак и за дан заљубљених.
Према последњим истраживањима скоро три четвртине власника разговарају са својим псом, што није ништа лоше све док нпр. Светислава, (увек је неко старо народно име) ословљавате својим „усвојеним сином“.
И када све то узмете у обзир није ни чудо што безброј људи види своје кућне љубимце као равноправне чланове своје нетрадиционалне породичне структуре.
Зауставите се на време пре него што помислите да Светислав, има руке уместо шапа и да жели да вам „каже“ шта жели да ради у животу када постане пунолетан, (да не лајем пред „децом“ која читају).
Овде не говоримо о љубави према животињи као нечему негативном,нити о племенитој потреби да животињу пазимо, чувамо и негујемо, већ о бесмисленој потреби да изједначавамо родитељство и газдинство.
Истина је да пас има интелигенцију двогодишњег детета и да ова паралела није неуобичајена, јер пси умеју да буду нека врста компензације паровима који желе да имају одговорност према живом бићу пре него што заснују породицу.
Пас захтева пажњу, да га власник изводи напоље на истрчавање, да га храни, купа, негује и води рачуна о његовом целокупном здрављу, али шта ћемо када то „дете“ није васпитано?
Јер, када после неке штете уследи „родитељски“ одговор: „Ма не брините, он се само игра“, а у вама се буди слика „опасна сам и наоружана“.
Разумемо да пас није само пас, за власнике он је живо биће пуно најчистије љубави која се описује као потпуна и безусловна, само што неки људи могу да развију и зависност од исте и удовољавају Светиславу како не би изгубили такву врсту блискости. Вероватно је отуда и оно „дођи мами“.
Светислав је из фазона: „Кево, немој да ме смараш и пусти ме да обележим оно дрво“!
Немојмо правити циркус. Дивићемо се увек лепом, негованом и васпитаном љубимцу, волећемо животиње и смејаћемо се сваком смешном видео клипу или фотографији које нам покажете, али називајмо ствари и појаве правим именима.
Преузмите андроид апликацију.
