Ново насеље, један од новосадских квартова за који важи правило да, уколико живите овде, баш ни због чега не морате да посегнете за центром. Једноставно, све имате на једном месту!
Уколико бисте појели колач, у овом делу града налази се велики број фантастичних посластичарница. Уколико вам се пије кафа, клопа неко добро јело или вам, на крају крајева, треба фарбара, нови намештај и намирнице које можете набавити по јефтинијим ценама, Новом насељу ништа не мањка, оно има одговор за све човекове потребе.
Управо због тога, важи за једно од пожељнијих места становања у нашем граду.
Одмах до Новог насеља, налази се Детелинара. Ова два кварта толико добро коегзистирају заједно да је веома тешко одредити границу где један завршава, а други почиње.
Ипак, та граница је постојала, а годинама уназад, њу је представљао један велики, неуредан и ноћу помало застрашујући зелени простор који смо називали ливада, иако је због жбуња којим је обрастао више подсећао на прашуму.
То парче неуредног земљишта омеђено улицама Стојана Новаковића, Раше Радујкова и Булеваром Европе, ни по чему се није уклапало у живот каквом су тежили људи који су населили ова два краја.
Оно је за нас новонасељчане представљало неку врсту “портала“ којим су много брже, уместо наоколо, могли да “пресеку“ пут и стигну до Детелинаре.
Разуме се, не сви, него само они који се усуде.
Уколико вас је мрзело да идете главним улицама и пешачите додатних десетак минута, на непокошеној пољани постојало је неколико утабаних путића који су повезивали Улицу Стојана Новаковића и Булевар Европе.
Једино је било битно увек имати на уму све оне “предаторе“ који вам се овом приликом могу наћи на путу. Почевши од малих, али не и безазлених крпеља, до паса луталица, али и потенцијално сумњивих људи, којима је приватност овог језивог простора омогућавала да у потпуном миру припреме потребну дозу наркотика.
Тада, као деца, нисмо били најсигурнији да ли је страшније налетети на такве профиле људи, или ипак на њихову “апаратуру“ за фиксање, коју су само бацали на под када би завршили са неопходном им процедуром.
Предњи део ливаде са стране улице Стојана Новаковића служио је за шетање паса људи који су живели у зградама преко пута, међутим, знало се, у дубину, зараслу шибљем и сакривену од света, се не залази, осим ако рецимо, баш јако не журите.
Ту је, сакривену у шибљу, једна бака имала своју баштицу. Како смо овај простор називали “уклета ливада“, никада нам није било јасно како јој то поврће које је тамо узгајала заправо рађа и успева.
Ипак, чињеница да јој нико није “обрстио“ плодове рада нас ни мало није чудила, јер нико нормалан туда не би пролазио, осим ако га мука не натера.
Није “уклета ливада“ имала само своје лоше стране. Она нам је, онако зарасла, за Празник рада често служила као сјајна алтернатива за шуму. Била је близу, а осећај је био једнако интензиван као када си у шуми, само што си до тоалета ипак могао да скокнеш својој кући.
То су знали и квартовски наркомани, те су поштовали прећутни договор и тих дана своје ритуале испуњавали на неким другим местима.
Када смо били деца, подразумевали смо да ће нам се када пролазимо “козијим“ путићима, утабаним овуда, десити нешто лоше, јер се ипак ради о “уклетој“ земљи.
Међутим, једини за које је овај простор заиста био “уклет“ јесу они које су успут опељешили, те њихове новчанике са свим документима и картицама бацали управо овде.
Имала је ливада и своје мини депоније. Новосађани из других крајева града су је сматрали посебно погодном за одлагање шута, те је прича да није ничему служила апсолутно неистина.
Место ливаде, која је одавала утисак да на њој стоји време, те да је то што се све око ње улепшава и унапређује ни мало не дотиче, заменио је прошле године један велелепни и простран парк.
Политичка превирања често чине да се људи не слажу, само да би противречили и рекли нешто што њиховом неистомишљенику не би ишло у прилог, тако је на google рецензијама овог парка, поред разних коментара, освануо и следећи:
“Преко 150 милиона уложено у уништавање једног дивног комада зеленила. Срамота!“
Управо због тога настао је и овај текст. Из знатижеље да ли је особа која је написала овај коментар икада крочила на тај “дивни комад зеленила“, те убеђења да сигурно није.
Депонија, језгро наркомана, украдених новчаника, паса луталица и, на крају, мека и медина свега онога чега смо се као деца плашили, заправо јесте постао “дивни комад зеленила“, али тек у децембру прошле године када је добијањем јавне расвете постао мало мање страшан.
Овај простор сада изгледа потпуно другачије и омиљено је место како Новонасељчана, тако и Детелинараца.
Како би овај простор и даље остао зелена граница између ова два кварта, посађено је 3.224 садница перена, око 600 садница шибља, квалитетна трава и око 600 комада садница новог дрвећа.
На улазу у парк налази се вештачко језерце са мостићима, а централни део краси, не једна, него чак две мирне фонтане које су прави спас за ове топле дане.
Иако су на “уклетој“ ливади и раније, пре него што је изграђен нови парк, волели да врше како малу, тако и велику нужду, овај простор сада има и јавни тоалет, уређен по најновијим стандардима.
Дечија игралишта, столови за шах, терен за боћање, посебне чесме за особе са индавлидитетима, те лонци за воду пројектовани за псе, само су ситнице које одвлаче пажњу са прелепих цветних вртова који се налазе дуж парка, додуше сада је лето, те ћемо, због високих температура, за процветале вртове морати да се стрпимо..
Истина је да је некадашње ругло претворено у 3,5 хектара уређеног простора који Новосађани коначно могу да користе, а не да га се плаше и заобилазе.
Истина је да између комада зеленила и дивног комада зеленила постоји јако велика разлика, а ту разлика направљена је управо изградњом новог парка.
Д.У.
Koja mesta u Novom Sadu možete iskoristiti kao svoju kancelariju?
Преузмите андроид апликацију.
