“Теци, теци Дунаве, ал не причај никоме…“ Колико је само песама спевано овој моћној реци на чије обале се насукао најлепши град на свету, Нови Сад?
Тачан одговор на ово питање је готово немогуће дати јер, поред оних стихова за које сви знамо, скоро сваки Новосађанин je макар једном у животу, гледајући у непрегледан ток ове моћне реке добио инспирацију за неку своју риму везану за Дунав.
Наши суграђани знају да Дунав заиста има лековиту моћ. Он чува оне младалачке заклетве познате као “волећу те заувек“, иако то заувек често не траје дуже од неколико година.
У њему се складиште све оне сузе и тужне мисли које оставимо на обали сваки пут када нам је потребан издувни вентил.
Чува и оне лепе моменте са пријатељима, наше снове да некада отпловимо катамаранима далеко и не размишљамо ни о чему, наде да ћемо некада успети да га препливамо и савладамо, те докажемо себи колико смо неустрашиви.
Заиста, Дунав је веома битна одредница у одрастању и формирању свих нас.
Довољно нас воли да је, као неки прадека који има довољно љубави за све своје унуке, безусловно одвојио неки део себе за најразличитије профиле људи који су расли крај њега.
Штранд је, сви већ знамо, најизвиканије место које је очарава како домаће, тако и многе странце, али није он посебан због тога што је најуређеније куплатише, не!
Штранд је посебан због свих оних генерација које су одрасле забијајући тројке на кошевима испод моста и свим оним девојчицама које су остављале све своје обавезе и долазиле да красе, тада још климаве и старе, трибине које су се налазиле поред коша.
Он би, уколико бисмо купалишта метафорички претворили у улице, био она главна сеоска улица у којој се дешавају битне ствари за оне који су однедавно у селу, међутим, они стари Новосађани врло добро знају да је прави центар збивања у оним скривеним уличицама које нису тако извикане као “главни шор“.
Због тога ми волимо све!
И Шодрош, који ће ускоро почети да доводи најбоље европске кајакаше и веслаче, те са својим новим веслачким стазама постати једна од најзавиднијих веслачких станица у читавој Европи.
И Официрац који се тако смело све ове године труди да буде све супротно од “mainstrim’’-а плажних дешавања у граду, али му никако не иде јер сви, са првим зрацима сунца, хрлимо управо тамо.
Део Дунава јесте и она “керећа плажа“. Велика река нас ту учи да нисмо сами на овом свету, те да понекад треба да се окупамо и са онима које сматрамо својим најбољим пријатељима, а то су пси.
На овој плажи ћете најчешће ухватити не више од две или три особе. Оне ће обично читати неку књигу, гледати своја посла и уживати у луксузу тога што не морају да пазе на своје љубимце који су себи пронашли занимацију у води.
Са Каменичке стране Дунав се увек чинио за неколико нијасни чистији.
Не знамо да ли је то истина, или се само ради о принципу да је “туђе увек лепше и слађе“, па нам се тако оно што је даље увек представља лепшим и неосвојивим, све док не препешачимо преко Моста слободе и схватимо да је у питању иста река, а једино што се променило јесте наш поглед на њу.
Међутим, иако нам је прва асоцијација када га поменемо, купање, Дунав је Новосађанима много више од реке која протиче поред њихових омиљених плажа и много више од воде која односи проблеме и ружне успомене.
Он је за многе место становања и веома значајна окосница у формирању оних првих, најфинијих, старосађана, а после и нас блесаве деце умазане истопљеним сладоледом која су одрастала уз воду.
“Мог мора нема и не знам шта да радим. Мој стари каже да ни Дунав није лош“, рекао је Балашевић давно када се самопрогласио за панонског морнара.
И заиста, нама дунавским Магеланима, понекад недостаје море и со која ће нам се залепити на преплануле образе након што изронимо неку шкољку.
Ипак, не бисмо ми овде ништа мењали, јер када на мору отвориш шкољку можда ћеш и пронаћи бисер, а када пронађеш шкољку на Дунаву у њој ћеш пронаћи успомену на све оне лепе периоде живота које си провео одрастајући крај њега.
Преузмите андроид апликацију.
